02.08.2010
E-новости » Биљана Вукичевић

Etleboro

Блиски исток, константно жариште које тиња деценијама и увијек изнова пријети да се распламса, представљаће још дуго најопаснију зону  за свјетски мир и сигурност. Није требало много, а да се поново изазове нова криза у државама наоружаним до зуба у којима звецкање оружја постаје химна. За кризу која је карактерисана по ко зна који пут као хуманитарна,  искориштен је брод са хуманитарном помоћи као идеална прилика да се  увуче још већи број земаља сукобљених на различитим религијским основама и подијељених између фундаметализма и праве „вјере“. Нова криза која се отворила израелским нападом на турски хуманитарни брод испреплела је причу са исламским терористима, сумњивим финансијама хумантарних организација у БиХ, односећи у вјетар ријечи много, много даље од нечег што лежи надомак Газе.

Медијске приче свакако нису важне великим лобијима који изазивају ратове да би могли контролисати природне ресурсе на било којем мјесту планете, али им често служе. Медијска машинерија се покреће причом у којој Турска оптужује Израел и прекида дипломатске односе.  Са друге стране, сукоб Америке и Израела који врло брзо завршава сусретом Њетањахуа (Benjamin Netanyahu) и Обаме (Barack Obama). Помогао је јеврејски лоби у Америци? Амерички медији, међу којима и Вашингтон Пост (The Washington Post) све прате великим насловима:“Савез или поремећај у односима“.

Без обзира на то шта пише у штампи, чини се да је мало ко могао повјеровати  да су се односи Америке и Израела „пореметили“. Америка „љута“ на Израел преко својих старих пријатеља увлачи и Турску приближавајући се полако обали Газе и једном од највећих налазишта гаса у Медитеранском мору.

 Само једном реченицом предсједник Обама  је потврдио да је све као прије у односима Израела и Америке:“ У свим својим изјавама у посљедње двије године сам наглашаво да Америка осјећа обавезу да води рачуна о сигурности Израела“, додајући да Израел има „посебне интересе у погледу израелске сигурности“. Потпуно јасно, када се у обзир узме да су посебни интереси Америке не много другачији од оних које имају највеће енергетске компаније.

 Размишљајући о амбијенту у којем се налази Израел изложен сталним нуклеарним пријетњама из Ирана, палестинског Хамаса и свих оних земаља арапског свијета који  су се до јуче сматрали непријатељима, придружују се сада и поремећени односи са Турском. Турска је у посљедње вријеме све присутнија на Балкану гдје изграђује много јаче везе са онима са којима би могла у будућности да наруши утабане стазе гасовода Набуко (Nabucco) и Јужни ток.  И велике силе потврђују важну улогу Турске која би могла да раскине старе савезе стваране годинама. Турска се више не зауставља, то је видио и предсједник Шимон Перез (Shimon Peres ) када је одлучио да посјети балканске земље, одабирући за своју прву дестинацију Словенију и Хрватску. Каже се да је посјетом Хрватској требало раскрстити са прошлошћу, непријатељством и хрватским злочинима почињеним у Јасеновцу. Са друге стране рађало се ново „енергетско пријатељство“. Везе Израела и Балкана јачају и посјетом нерезидентног амбасадора Израела у Босни и Херцеговини Давида Коена и сусретом са чланом предсједништва БиХ, Небојшом Радмановићем. Занимљиво је да су Радмановић и Коен разговарали у Бањалуци о билатералним односима БиХ и Израела и о ситуацији на Блиском истоку, како је саопштено из Кабинета члана Предсједништва БиХ из РС. Упркос политичким разликама које постоје у БиХ о односима са Израелом, Радмановић се у разговору заложио за побољшање тих односа, нарочито за унапређење економске и сваке друге сарадње, у чему постоје одређени резултати, нарочито кад је ријеч о РС.

Међутим, прича о хуманитарном броду, линији сукоба у Гази, људима који годинама пате у ратним страхотама, јеврејској теорији завјере, ционистима, Хамасу, борби за властиту државу (Израел или Палестина, потпуно је неважно), није ништа друго него рат великих којима треба контрола над за сада највећим налазиштем плина  испред обале Газе. Налазиште гаса, откривено прије неколико година могло би довести Израел у ситуацију да се на тржишту појави руку под руку са највећим извозницима гаса. Управо овдје се мијењају позиције које тренутно имају Русија и арапске земље, позиције оних који највише зарађују од конверзије плина, а не од транспорта. Израел у овој ситуацију игра игру са највећим енергетским компанијама отварајући тако дипломатске путеве са својим будућим конзументима. Налазиште Левијатан у Медитеранском мору, 130 км удаљено од Хаифе је још једно уз два већ отворена прије пар година , Тамар и  Далит. Левијатан је енормна резерва гаса која би могла у наредних  50 година задовољити потребе Израела и дати му могућност извоза у Европу и Азију. Интересантно је и то да су студију и истраживачке радове повјерили америчкој компанији „Нобле“ (Noble), као дијелу конзорција за експлоатацију изворишта гаса. Сматра се да изворишта Тамар и Далит, садрже 160 милијарди м3 гаса, док би експлоатација требала да започне до 2012. и након чега се предвиђа експлоатација новог изворишта Левијатан који садржи још 450 милијарди м3 гаса. Не треба много да се закључи на који начин би ове бројке могле да промијене глобалну политику.

Откривена налазишта би могла да испровоцирају још један много већи сукоб између Израела и Либана јер је Хезболах већ најавио да ако Израел намјерава присвојити ова изворишта, „браниће своје ресурсе ракетама“. Израелски министар инфраструктуре Узи Ландау( Uzi Landau), одмах је одговорио званичницима Хезболаха „да изворишта нису на либанској територији него израелској и да у случају напада Израел узвраћа истом мјером“. Предсједник либанског парламента Наби Бери, савезник Хамаса, изјављује:“Израел се претвара у нафтни емират заборављајући чињеницу да је на основи географских мапа извориште у територији либанских вода.“ Чак и либански медији међу којима и AsSafir“, потврђују да „Израел има намјеру да краде гас у либанским територијалним водама“. Оволика количина гаса би свакако могла бити идеална прилика за либански вањски дуг који један од највећих у свијету.

Да рат са Либаном није само регионални сукоб потврђује и посљедњи политички напад који би могао да доведе Либан у раскол са Трибналом УН-а којем је сједиште у Хагу, оптужујући чланове Хезболаха за убиство бившег премијера. Ако се покаже тачно да би Трибунал у Хагу могао да оптужи неколико чланова Хезблаха за убиство бившег либанског премијера Рафика ал Харирија 2005.године,  то би могло да изазове велику кризу у либанском парламенту. Након што је лидер Хезболаха , Саед Хасан Насралах изјавио да ће се повући из владе у случају да се подигне оптужница против његове групе, то би могло да парализује владу исто онако како се десило 2008. Оваква ситуација би заиста могла да доведе до кризе владе у којој се налази и Хариријев син који сматра да се криза може једино ријешити  вањском интервенцијом. Ако се узме у обзир и чињеница да Хезболах потпомажу Сирија и Иран, а са друге стране Ријад помаже Харирија онда је свакако јасно зашто Харири намјерава да у сукоб увуче и некога „извана“. Већ су познате ситуације „ вањске интервенције“ гдје интереси великих, на једној страни, доносе „правне“ интервенције суда у Хагу, на другој страни. Занимљиво да се увијек то дешава онима који имају велике природне ресурсе.

 Са друге стране, Израел изјављује да се Тамар, Далит и Левијатан не налазе на либанској територији. Узимајући у обзир да граница између Израела и Либана никада није утврђена јер су ове двије земље стално биле у рату, Норвешка компанија која је истраживала налазишта у Либану изјављује да она нису већа од либанских територијалних вода. Још једна врло важна чињеница је та да је израелско-америчка компанија Noble већ у предности,  јер Либан још тражи своје стратешке партнере за експлоатацију. Специјалиста за енергетски сектор из Лондона, Катрин Хантер, изјављује да су Либанци у закашњењу готово три до четири године за Израелцима:“Ако Либанци и  прихвате закон, требаће им још неколико година да га примијене. Морамо подвући да ће Израелци већ започети експлоатацију до 2012.“ Границу је иначе јако тешко утврдити тако прецизно и никада се не може са сигурношћу знати гдје почиње, а гдје завршава неко подморско налазиште гаса. Добра прилика је већ искориштена од стране Израела заједно са америчким независним конзорцијем Noble Energy, који је открио огромно налазиште, описујући га као пројекат који ће промијенити „ како судбину Noble Energy, тако и земље домаћина“, додајући да је „Израел још од библијског доба, земља меда и млијека, али је данас у модерно вријеме земља меда, млијека и природног гаса“. Бајковити описи нису тако далеко од сна који постаје јава за Noble и сам Израел у наредних 50 година. Компанија Noble Energy свакако може рећи да је открила земљу меда и млијека ако се узме у обзир количину гаса која се налази у Левантском базену чије извориште с правом називају „Монструм“(Monster) ! Поред Тамара, које је друго по величини извориште пронађено у јанурау 2008. од стране Petrobas и Jupiter Discovery offshore Brasil. и садржи 6.300 милијарди м3 које су открили Noble Energy и партнери Delek Foratura, Isramco, Negev-2, Avner Oil,  Gas Exploration Dor у новембру 2008. Noble је успио да са својим методама истражује на великим дубинама у афричким језерима и источном Медитерану. Активност компаније Noble датира још из 1998. када открива налазиште по имену Mari-B, у вријеме када је British Gas истраживао једно велико извориште у марини у Гази, близу границе Газе и Израела. Немајући средстава да наставе истраживање обуставили су радове. „Не дешава се тако често да имате тако сретне околности да искористите потенцијал који би могао да промијени статус једне државе и њене енергетске резервзе, изјављује Чак Дејвидсон (Chuck Davidson), генерални директор ове компаније. Noble је имао два велика пројекта у Мексичком заливу и један у Африци, али сада све своје послове базира на великом налазишту у Леванту. У том случају Израел би коначно могао да има енергетски потенцијал који би му пружио независност и у политичком смисл, али и могућност за властиту сувереност коју прижељкује деценијама. Ова чињеница можда не иде на руку онима који годинама провоцирају рат између Палестине и Израела. У исто вријеме Израел би могао бити у ситуацији да уцијени чак и оне парамилитарне групе које су биле увијек добар изговор за ратове против тероризма или  рушење свјетске берзе.

Међународни успјех који је имао Noble, треба прије свега да захвали локалним партнерима којег представљају: Delek Group LTD, Netanya, група за енергију и инфраструктуру, која је веза са клијентима и израелском владом у служби компаније Noble. Одмах након открића Mari-B, Noble започиње удруживање са Isrаel Electric Corp, државаном комапнијом која представља нову снагу Израела. Noble је продао IEC уз бенефиције за гас, машине које ће омогућити постојећим постројењима кориштење дуплог горива. „Морали смо створити тржиште и  на срећу свих тржиште се повећава“, потврђује Родни Кук (Rodney Cook), замјеник предсједника компаније Noble. Продаја гаса започела је почетком 2004. за 1200 MGW, из постројења Ескхол (Eskhol) и елекричне централе Асхдод (Ashdod), на југу Израела. То је већ дало Израелу једну врсту енергетске независности, међутим, све ове чињенице би могле да доведу до нестабилности ситуације на Блиском истоку у коју би могли увући Турску и Либан. Нажалост, чини се да је овај пут сукоб неизбјжан. Потребно је припремити терен за Иран и отворити путеве за нове енергетске „монструме“.

 

Биљана Вукичевић