14.08.2010
E-новости » Микеле Алтамура

Etleboro

Двосмислено мишљење Међународног суда правде у Хагу,  продано  је лобистичкој штампи као пресуда у којој је овај суд још једном показао да је организован са јасним циљем да буде савјетнички орган само када је потребно да се у одређеном моменту нешто исполитизује. Након Косова, отвара се нова дискусија у вези Босне, с обзиром да и Енглеска и ЕУ имају своје резервне. Могуће је да „нови савезник Републике Српске“, постане Израел  јер се то на неки начин савршено уклапа у нову израелску стратегију на Балкану и уцртавања енергетских траса, као и умањивања турског утицај у овој зони. Ово би могло да отвори нове дискусије у земљама у којима политику мијењају пословни уговори.

Поред уобичајених изјава везаних за будућност РС у оквиру БиХ, премијер РС Милорад Додик, преузима нову стратегију  која је сасвим другачија од оне уобичајене разметљивости храброшћу. У његовим размишљањима сада избија више сигурности. Додик потврђује да, иако су многи жељели да је тако представе, политика вођена од стране Владе у Бањалуци не представља пуки авантуризам. Премијер РС потврђује да је РС за поштовање Дејтона, прије свега његовог оригиналног текста, који ће увијек остати кључ политике РС и њеног дигнитета. Врло је важно уважити двије ствари у дискусијама премијера РС. Прво, његова политичка стратегија није резултат трикова, него је разматрана или подржана од стране неке силе која помаже РС која жели да се она настави и даље и да дјелује у складу са својим намјерама. Прилог овој тези су говори премијера Додика које смо имали прилике чути у посљедње вијеме,  али и сам тон који је у овом случају много мирнији и сталоженији. Све се то дешава неколико дана након посјете израелског амбасадора, који је том приликом изразио и изузетно занимање Израела за економску сарадњу са РС.

Извјештај у којем се истовремено наглашава јача сарадња на политичком нивоу, узима у обзир и то да се РС може савршено уклопити у нову израелску политику на Балкану и тако смањи утицај у регији који је преузела Турска. Ипак не би се требала подцјењивати израелска подршка, јер је она увијек била продужена, ако не већ десна рука, америчке вањске политике. Улога Израела је, прије свега, више оперативна него преговарачка. Ако се узме у обзир овај аспект, онда је сасвим сигурно да премијер Додик има снажну израелску подршку, а самим тим и америчку, што му омогућава да одржи статус специјалне аутономије РС унутар БиХ. Ово може да доведе у озбиљну сумњу све теорије везане за српско-руске везе које би тако могле да буду замијењене теоријом о израелско-америчкој. На овај начин би се провјериле амбиције РС о независност и ставили је под будно око атлантског пакта, као што се то десило са Косовом. На другом мјесту,  Додик се  у својим изјавама увијек позива на оригиналан Дејтонски споразум, чак и онда када се изјављивало да је оригиналан докумет изгубљен. Сада се може видјети само копија овог споразума.  Оно што свакако даје још већу важност оригиналном примјерку споразума је и експлицитно право РС да након десет година може затражити независност у свком смислу те ријечи. Овај аргумент се увијек избјегава од стране међународне заједнице када се жели ставити нагласак на уједињености и неподијељености Босне, истаћи њен интегритет и територијална цјеловитост, негирајући чињеницу да РС већ ужива статус аутономије много већи него што је то имало Косово унутар Југославије. Влада РС, у одређеном смислу и даље треба да се придржава тезе из Дејтона везане за специјалну аутономије у односу на Сарајево. На тај начин би требала да јача своје политичке и енергетске потенцијале уз одређене лобије који ће јој помоћи да добије оно што жели. На крају крајева, и двосмислена одлука Мећународног суда у Хагу у којој се потврђује да „случај Косова није илегалан“  није се јасно истакло  да ће свака сљедећа једнострана сецесија бити супротна међународном праву (увијек у случају међународно право важи једнако за све ржаве). Реално, Двосмислено мишљење Међународног суда правде у Хагу,  продано  је лобистичкој штампи као пресуда у којој је овај суд још једном показао да је организован са јасним циљем да буде савјетнички орган само када је потребно да се у одређеном моменту нешто исполитизује.Управо захваљујући томе даје се илузорна могућност покретима за независност и нада како би  и они исто тако могли стећи независност продајући своје ресурсе лобистима који ће бити ништа друго него спонзори у њиховој политичко - сецесионистичкој кампањи. На овоме већ раде одређене јединке балканске регије, азијске, европске или Кавказа,  које су спремне на одређене размјене за лажну самосталност.Ово иде руку под руку са распродавањем регионалних енергетских ресурса који ће се и даље политизирати све док се не постигне што боља понуда. То се тренутно и дешава на Балкану, а одређене државе врло лако мијењају партнере који им могу понудити што боље спонзорске потенцијале. Босна или Србија су се сматрале изузетним руским партнерима, али је то прекинуто марљиви, преговорима за европске интеграције. Тако су на преговарачки сто ставили енергетски извори, територија и национални идентитет како би се направили простор за стварање макро регија у Европи. Тако се рађају нови пословни одбори који захваљујући свом политичким утицају могу наметнути санкције или дати финансије за већа улагања. Овим се могу оправдати економски неодрживи пројекти , али са друге стране полтички оправдани. Према томе, регионализација је прије свега стратегија која у позадини има економске интересе одређених групација којима је циљ проналажење нових извора енергије и сировина. Исти ти лобисти покушавају да пронађу нова налазишта нафте и плина у Бугарској, Пољској, Босни , Црној  Гори, Албанији, Либану, Израелу или било којој другој регији. Израђују се стратешке студије за истраживања плина посебно од стране америчких или енглеских твртки заинтересованих да прате нове енергетске руте и тако поткопавају руску енергетску мержу. Не треба наглашавати да ће се сваки округли сто везан за енергију претворити у нову прилику за државне сукобе.

 

Микеле Алтамура