14.08.2010
E-новости » Биљана Вукичевић

Etleboro

План Уније балканских земаља под плаштом европских интеграција показује своје право лице. Оно што се анализира у страној штампи, попут енглеског Економиста или различитих института, али и неких тајних служби, врло јасно показује да план са којим се не првом мјесту повезују Америка и Турска, треба увезати све балканске земље у јединствен савез сличан ономе какав је био у бившој Југославији. Чини се да приликом планирања нико није размишљао о томе који је био главни разлог нефунцкионалности Југославије. План интеграције Балкана требао би да се заврши до 2020. а у међувремену ће се спровести интеграција Балкана названа балканизација, регионализација или Југосфера. Термин Југосфера кориштен у Економисту описује „регионалну сарадњу“ која је већ видљива преко различитих економских, социјалних и војних спорзума склопљених између земаља регије.

До јуче је зона Балкана од стране међународне заједнице била виђена као зона конфликата, контраста, религиозних, језичких, социјалних и свих оних који су кориштени да би се изазвали сукоби међу народима који су сада, како то опет сматра међународна заједница, врло слични и могли би да живе заједно! Истина је да су народи у бившој Југославији причали језиком који су готово сви разумијевали, док су се  сада на бизаран начин створи нови језици, као што је случај црногорског или босанског. У погледу друштвених навика не види се битна разлика, међутим све ове факторе базиране на различитим религијама није било могуће ујединити деведесетих година. Подгријавању различитости је допринијела и сама међународна заједница и тако помогла распаду Југославије. „Југославија више не постоји, али сада постоји Југосфера“, пише Економист, али не само ове новине које су портпарол различитих агенција интелигенције, него се и на терену потписују различити договори помоћу којих се полако уједињују балканске земље у јединствену унију. Сада се већ говори о унији коју би чиниле БиХ, Хрватска, Србија, Црна Гора, Косово, Македонија и Албанија, као једина могућност да се стабилизује овај дио Европе. Потврду да је ова идеја заживјела видимо у многобројним сусретима „помирења“организованим у посљедњих годину дана. У свему овоме свакако не треба заборавити и турску посредничку улогу. Идеја, као и она да се подијели Југославија, потиче из Вашингтона, а потпомогнута од ЕУ која је увијек спремна да буде десна рука и мало плаћена америчка радна снага. У дипломатским круговима негирају постојање овакве идеје, али на терену се „вриједно“ ради на њеном остварењу путем уцјена локалних политичара. Идеја се паралелно развија са економском кризом која у овом случају служи као оправдање. Међутим, гледајући документе из 1999. када нико на хоризонту није ни видио глобалну економску кризу, све је већ било спремно. Идеја о балканизацији већ је дуже вријеме актуелна и скривена иза једног одређеног циља. Нова унија, како то сматрају њени конструктори, могла би да ријеши многе проблеме међу којима и „сецесију РС“, или проблем Косова и Србије. Оваква идеја која је слична оној у земљама Бенелукса, требала би да задовољи економске интересе компанија из свих балканских земаља којима би се тако омогућило сигурно тржиште, безвизни режим унутар те уније и јединствен царински систем. Ако се погледа мало боље, све наведено се већ и реализује, а о томе се и дискутовало прије двије године у Бриселу. У Центру за европску политику је 2008. донесен документ са дванаест тачака у којем су јасно назначени кораци евроатлантске интеграције балканских земаља. У том случају помињао се и такозвани „балкански пасош“.

Економска унија: на основу различитих споразума ова тачка би требала да буде најчвршћа спона интеграције земаља које су прошле ратни конфликт. Узимајући у обзир да је српско тржиште већ потпуно отворено за словенске и хрватске фирме, на хрватској и словеначкој страни се још увијек требају отклонити предрасуде. Међутим, томе није помогао ни Споразум о слободном тржишту (потписан 27.јуна 2001. између Албаније, БиХ, Хрватске, Македоније, Србије и Црне Горе у то вријеме, РУмуније и Бугарске), али ни онај о Балканској унији економских сајмова. Градови у којима се организују сајмови: Будва, Бијељина, Нови Сад, Сплит, Зеница, Суботица, Лесковац, Бањалука, Темишвар, Сарајево, Мостар и Тирана постају дио ове уније која за задатак има да постигне напредак у међудржавној сарадњи и лакшу размјену информација и робе. Потрошачи би тако могли имати користи за набавку робе по нижим цијенама, а тако би се омогућила и бржа циркулација робе и људи што би повећало инвестиције и потспијешило развој земље. Са друге стране, економска сарадња је подржана и са неким другим спроазумима као што је Дунавска комисија, Јонско Јадранска иницијатива, Средње европска иницијатива, Економска иницијатива црноморске регије, које на овај начин остављају Балканској унији још више простора за сарадњу у сваком смислу ријечи. Нажалост, још увијек ни једна од ових иницијатива није донијела претјерано користи у европским интеграцијама ових земаља које су и даље на ниском економском нивоу, а животни стил становника свих балканских земаља много је нижи од оног у Европи. Велике фирме као што су Делта, Конзум, Мекратор, отвориле су своје продавнице у цијелом региону и на тај начин допринијеле да се барем мало добије утисак отвореног тржишта.

Комуникације: није могуће говорити о интеграцијама без добрих комуникацијских мрежа. Тренутно се отварају нове могућности за изградњу коридора у којима учествују фирме из балканске регије заједно са иностраним. Посљедњи примјер је заједничко предузеће жељезница које су основали Словенци, Хрвати и Срби. Уговор који су потписали министри за саобраћај и везе потврђује да оснивањем овог предузећа треба да буде загарантована чвршћа веза између Аустрије, Њемачке на западу и Турске на истоку и тако се гарантовала веза паневропске руте са Коридором 10. Још једном се наглашава Турска као важна дестинација, али и њена важна улоге на Балкану. Балкан је увијек имао добру транзитну везу са Западом и Истоком, али је био и значајно чвориште за комуникације Сјевера и Југа. Да би се обновиле старе инфраструктуре потребне су јаче везе са којима би се могао обновити предратни паневропски коридор. Са новооснованом фирмом постоје добре могућности да се то и оствари. На страну што је свима потребна лакша комуникација и флуидни проток робе, заједничко предузеће није ништа друго него пројекат регионализације Балкана у такозвану Југосферу. Алтернативни путеви који су се до сада користили постају прескупи и доносе губитке у свим секторима, не само економском него и енергетском, пољопривредном или туристичком. Са друге стране, тако се ствара једно много веће тржиште интересантно и за саму Европу. Идеји о Југосфери су најнаклоњенији медитерански чланови ЕУ, међу којима Италија, док други чланови уније ову зону виде као нову Грчку и извор различитих проблема за европску економију. „Јаке намјере медитеранских чланова ЕУ да се организује конференција у Сарајеву потврдиле су да највеће земље ЕУ нису имале воље ни да се појаве, чиме су донијеле талас еуроскептицизма и у Србију. Земље бивше Југославије се сада саме удружују са добром енергијом између Хрвата, Босанаца и Срба. Неки политичари иду још корак испред, као рецимо Млађан Динкић, који је предложио да се организују заједничке сједнице влада балканских земаља“, изјављује Предраг Симић, политички аналитичар.

Политичка и одбрамбена интеграција: И поред тога што у Уставу Републике Хрватске још увијек постоји члан којим се забрањује сваки тип балканског уједињења, Пакт о стабилизацији југоисточне Европе и процес сарадње међу земљама региона заједно са економским споразумима, представљају најчвршћу политичку сарадњу у стабилизацији региона. Чак се и у Бриселу говори о смањењу трошкова гдје би балканизација могла да буде једна од могућности уштеде. Прве кораке у једном врло деликатном подручју као што је одбрана, учинили су министри одбране Хрватске и Србије. Србија и Хрватска су постигле договор око заједничке производње тенка Т-84 са којим је започео договор око сарадње у војној индустрији. Министри одбране двје државе, Драган Шутановац и Бранко Вукелић  потписали су споразум у Загребу, као основу за стабилизацију региона. Тако ће бити основани регионални центри за обуку, гдје у Србији треба да се отвори Центар за нуклеарно-биолошку обуку, а у Хрватској ронилачки центар. Све то не значи да су се отклонили постојећи проблеми између двије државе као што то потврђује и српски министар Шутановац:“Србија и Хрватска још увијек имају отворена питања, али са овим договором имамо добре могућности да их заједнички ријешимо“. Договор пружа и могућност за развој војне индустрије обе земље које се тако заједнички могу представити на другим тржиштима. Врло је интересантна чињеница да се није промијенила ни једна генерација оних који су се борили са истим оружјем једни против других, а већ се говори о војној сарадњи. У исто вријеме је постигнут споразум Србије и Црне Горе по којем ће српска војска ставити на располагање шест авиона типа Галеб Г4. На основу договора министара Драгана Шутановца и Боре Вучинића, биће размијењени документација и различити тип војне опреме. Црна Гора ће од Србије добити опрему за праћење ноћних летова и дио власништва фирме „Нови првоборац“ из Херцег Новог.  У замјену Црна Гора Србији даје на располагање опрему за обуку пилота. На исти начин је постигнут споразум између министарстава одбране Србије и БиХ, гдје је на територији РС остао одређени број авиона типа Галеб и Орао и количина наоружања бивше ЈНА.

Социјални аспект: Као и увијек када се говори о миру на Балкану све полази од фудбала. Зато се и говори о уједињеној регионалној лиги о којој су разговарали и предсједници Србије и Хрватске. Спорт би се могао искористити као финални корак ка Балканској унији. Постоји и идеја да би БиХ, Хрватска и Србија могле да се кандидују за заједничку организацију Европског шампионата 2020. Не треба се заборавити такође ни то да од сљедеће сезоне започиње рукометна лига 16 тимова из 6 земаља бивше Југославије.

Економија удружује и оне којима још увијек имају подијељено мишљење о уједињењу, гдје им се прије свега намеће држава изнад поштовања жеље неког народа, као најбољи начин да се успостави контрола ресурса. Док говори о ЕУ, Европа мисли на БУ, нешто што је економски много прихватљивији модел за међународну заједницу. Балкански народи и овај пут нису имали избора, јер се морају подвргнути наређењима свјетских креатора који дијеле географске карте на начин да Балкан постаје модел ЕУ. У политичком моделу БУ која ће бити вођена од стране Савјета министара, предсједник ће се мијењати сваких шест мјесеци. Овакав примјер већ годинама постоји у БиХ и до сада није био нимало ефикасан. Савјет министара БУ имао би исте задатке које сада има Савјет министара за вањску политику ЕУ. Као и увијек на Балкану се стварају „специјални случајеви“ забораваљајући при томе да вјештачке уније базиране само на економским интересима нису никада успјешно функционисале.

 

Биљана Вукичевић