18.08.2010
E-новости » Биљана Вукичевић

Etleboro

Биполарни свијет више не постоји, чак и ако неко и даље жели да вјерујемо како постоје руско – америчке разлике. Права потврда да је свијет завршио са хладноратовским играма је посљедња заједничка антитерористичка вјежба руских, америчких и канадских снага, одржана ове седмице и координисана из два војна центра, Хабаровск и Колорадо Спрингс. Вјежба названа „Пробуђени орао“ са сценаријом у коме је отети цивилни авион заједничком акцијом руске и америчке снаге потребно ослободити, јасно показује да конвенционална средства нису постала ништа друго него ратне играчке.

Нова ратна поља на којима се воде борбе немају више граница ни територијалних подјела. Постали су мјеста гдје ће свака држава тражити заштиту од много опаснијег невидљивог оружја. Оно што се актуелно дешава са објављивањем тајних докумената америчке војске у Авганистану на интернет страници Викиликс (http://wikileaks.org), или размјена руских шпијуна у Америци, само је пренос реалних ситуација у простор који често називамо сајбер (Cyber).

 „Раније су шпијуни могли да узму материјал само из неколико књига. Данас вам узму цијелу библиотеку и ако поново све поставите на полице, украшће вам их поново“, изјављује високи фунцкионер америчке НСА (NSA- The National Security Agency/Central Security Service (NSA/CSS). До јуче су постојале само видео игре, а данас се говори о законима који ће изнутра штитити и сам НАТО савез. Нова средства ратовања могла би да промијене границе држава или да униште цијеле нације само са једним кликом миша на компјутеру, што свакако предствља велику опасност, можда већу од оне коју видимо у нуклеарном наоружању. Док на земљи Америка и Русија могу да демонстрирају своју „добру“ војну сарадњу у сајбер свијету НАТО експерти уз вођство бивше државне секретарице Медлин Олбрајт (Madleen Olbright) објављују прави рат руским и кинеским хакерима. „Одређени ниво напада на снаге НАТО и системе контроле заједно са енергетским мрежама, могле би евентуално да покрену мјере заштите на основу члана пет“, објављује се у НАТО извјештају. Члан пет повеље из 1949. године даје могућност да се на напад одговори контра нападом. Према овом члану један сајбер напад на примјер на енергетске мреже, могао би да да могућност за одговор свим расположивим средствима. Треба узети у обзир да са новим технологијама сајбер напад може бити искориштен за било који вид напада и да се за све врло лако могу бити оптужити само невидљиви хакери. Још једна чињеница је и та да често није могуће пронаћи сајбер нападаче, што претвара у још већу опасност све будуће ратне акције. Истина је да је и сам предсједник Барак Обама потврдио да „економско благостање Америке у 21. вијеку зависи од сајбер сигурности“. У реалности у којој се све испоруке гаса воде преко компјутерских мрежа, види се да неће још дуго служити класичне тајне службе, шпијуни или лудаци који опасани експлозивом могу да направе терористички чин. Ново оружје за масовно уништење може само са једним тастером уништити цијелу земљу.

Нова америчка сајбер команда (Cyber Command (Cybercom) ), на челу које је генерал Кејт Алаксандер (Keith Aleksander), као дио НСА уз Форт Миду, врши мониторинг електронских телекомуникација из цијелог свијета гдје се критповане поруке дешифрују и валоризују. „Ми у Министарству одрбане морамо да заштитимо седам милиона компјутера који су повезани са 15 милиона мрежа. Сваки дан готово шест милиона пута се изврши напад на систем Пентагона“, потврђује генерал Александер. Прошле године је амерички секретар за одбрану Роберт Гејтс (Robert Gates) објавио да ће се четири пута повећати број експерата за технолошку сигурност. Сваки дан у IT сектору америчке војске повећава се број људи, док се на конвенционалном терену у Пентагону говори о штедњи оправдавајући то економском кризом. Али не само Америка, него и осталих 140 земаља свијета има сајбер ратне програме. За професионализацију и усавршавање војних хакера одвајају се огромне цифре. Велика Британија има свој оперативни центар, GCHQ (Government Communications Headquarters). Занимљиво је да је претходни центар Government Code and Cypher School (GC&CS) постојао још 1919. и прерастао у данашњи GCHQ, 1946. да би 1994. постао аутономна Агенција. Своје центре имају и Русија, Сјеверна Кореја, Израел. Иран је друга сила на свијету у погледу сајбер наоружања. У US Army постоји од 10 до 15 хиљада особа, а у кинеској од 20 до 25 хиљада, које се баве информатичком технологијом. У тим тимовима раде и психолози, инжењери и експерти из различитих сектора. Они испитују различите системе у које могу ући, приступити или са којима могу да манипулишу у циљу саботаже.

 Добар посао су видјеле и софтверске компаније које су увијек „ловци на главе“ (head hunting). Сада се траже такозвани сајбер нинџе (cyber-ninja), људи који могу да развију стратегију сајбер напада. Када прођу почетне тестове и буду примљени на посао, подвргнути су континуираној контроли путем различитих метода и уређаја за утврђивање истине, обавезни да стално шаљу дуге и детаљне извјештаје, обучени да избјегавају питања радозналих пријатеља, а често имају и лажни идентитет. У случају да пуно пију, посуђују новце или се друже са странцима из одређених земаља, могли би да изгубе свој кредибилитет и изгубе посао. NSA у наредних 15 година планира да запосли најмање 10 000 људи, док би буџет у првој фази био милијарду долара. NSA је ослоњена на математичаре (у NSA ради највећи број математичара у свијету), али и на криптографе, лингвисте, инжењере, који поред свог знања требају да имају јако развијену интуицију, логику и да разумски реагују у сваком моменту. Компанија General Dinamics је специјализована за електронски мониторинг и има 91 700 запослених и уговор са 16 Агенција за интелигенцију. Прошле године су остварили годишњу зараду од 32 милијарде долара што у сваком случају показује да би ера сајбер простора могла да буде сектор у коме се више зарађује од конвенционалног рата.   

Такозвани body shops” су специјализовани да трагају за људима гдје се вриједност особе процјењује на 50 000 долара. У том случају у Америци постоји 1.931 комапнија која ради послове декларисане као „топ сикрит“.

Информатичка технологија је промијенила свијет у сваком смислу те ријечи. Сајбер простор постаје пета доминанта у рату поред земље, мора, зрака и свемира. Чини се ипак да је најопаснија чињеница да се овај тип оружја развија свакодневно и да има још разорнији ефекат од билошког.  Ако се ипак узме у обзир да је интернет мрежа на неким тачкама посебно осјетљива јер се једна десетина саобраћаја одвија испод мора преко оптичких каблова, ствара се одлично мјесто за сајбер криминал. Најидеалнија мјеста за сада су Филипини и афричка обала, гдје се заједно са мобилном мрежом полако претварају у рај за нову врсту криминала. Предсејдник Обама је истакао да је 1000 милијарди долара у прошлој години било изгубљено због информатичког криминалитета који сада представља подземље много веће од оног шверца дрогом.

 Занимљиво је замислити како би се одвијао један такав сајбер рат. Описани сценарио се може прочитати у новој књизи Ричарада Кларка (Richard Clarke) бившег члан Бијеле куће за борбу против тероризма у одјелу за информатичку сигурност, гдје предвиђа катаклизму која би трајала само петнаестак минута. Пали би сви војни компјутерски системи, електронска пошта, рафинерије нафте и нафтоводи усљед напада би вјероватно експлодирали на све стране, а авио саобраћај би запао у колапс, подземне жељезнице, роба и финансијска кретања заједно са електричном мрежом и сателитима не би више имали никакву контролу. Ипак, оно најгоре од свега је то да би идентитет нападача остао вјечита мистерија. Тотални пад информатичке мреже значио би и готово потпуни распад цивилизације гдје не би било могуће открити  уништитеља. Трансформација снага алеансе показује да је сајбер рат и одбрана у одређеним секторима већ на дјелу. Зато нису чудни приједлози НАТО снага да се на било који информатички напад може одговорити контра нападом, али и укључити УН и друге организације које могу да реагују са примјеном неке нове резолуције. Није никако чудан ни приједлог америчког сенатора Либермана (Liebermmann) који предлаже закон гдје би интернет могао да се сматра власништвом државе Америке и гдје се предсједнику даје могућност да у хитним случајевима притисне „црвени тастер“ и једноставно искључи приступ интернету. Стварајући страх од краткотрајне деструкције, свијет се полако припрема на резервисану контролу у оквиру које ће само одабрани имати могућност приступа интернету са пуном контролом над свим свјетским ресурсима.

 

Биљана Вукичевић