23.08.2010
E-новости » Биљана Вукичевић

Etleboro

Глобална економска криза која свакодневно доводи до банкрота велики број држава у свијету, погађа и највећи војни савез са његових 28 земаља чланица. Против ратовања које у Ираку и Аванистану годинама води НАТО у име „демократије“, побунили су се и сами генерали, међу којима је био  и генерал Stanley Mc Crystal, познат по својим отвореним критикама америчке администрације. Чланак објављен у магазину Rolling Stones  http://www.rollingstone.com/politics/news/17390/119236  коштао га је каријере, али са друге стране указао је на тотални пад и кризу унутар Алијансе. Ово су први знакови велике кризе прије свега економске, али и оне коју називамо „идеолошком“.

Вјера у НАТО, као силу која осигурава чланицама статуз „заштићеног“, сада се мијења. НАТО, између економске кризе и нечега што називамо cyber war, мијења концепт ратовања што још више продубљује праву природу кризе војног савеза који се сматра највећим на свијету. Отворено се штеди чак и у Бриселу, сједишту НАТО,  гдје ће мјере штедње смањити број командних мјеста на регионалном нивоу, али и број агенција са којима савез сарађује. На посљедњем састанку одржаном у Бриселу ниједна од земаља чланица није жељела да 2,2 % БДП преусмјери за војне снаге, тог „великог медвједа“ који се креће све спорије. Запао одавно у мегалоламанију,  савез и даље намјерава да се шири без обзира да ли би то могло значити и његов коначан крај. Са друге стране, не ширити се значи имати још веће проблеме битне за опстанак савеза. Искључујући унутрашње проблеме у НАТО-у, он је још увијек у вањском контрасту са снагама које дан за даном постају све снажније захваљујући јачању њихових економија. Кина своју доминантну улогу гради и на испоруци оружја анти-америчким режимима гдје нико више не вјерује у америчке приче о „опасности од кинеског комунизма“. Оно у шта би чланице савеза требале највише да вјерују је уштеда од милијарду долара за наредних четири године. Говори се да ће се штедити на „бетону и бирократији“, симболично речено, смањити буџет гдје год то буде било могуће. Затвориће се шест командних мјеста од постојећих 11. Од 14 сарадничких агенција остаће само три, а од 13 500 запослених 6000 би могло бити отпуштено. Ове мјере важе за све чланице Алијансе, гдје је свака од њих од 2008. до 2009. године смањила трошкове са 939 милијарди на 875 милијарди долара. Са друге стране, НАТО још увијек не жели да напусти своје контрадикторне идеје, а једна од њих је и отварање новог сједишта НАТО у Бриселу који ће коштати 1,5 милијарду еура, или она о проширењу НАТО, прије свега на земље које нису још увијек чланице ЕУ. Што се тиче сарадње НАТО и ЕУ, генерални секретар НАТО Андрес Фог Расмунсен (Anders Fogh Rasmussen) и висока представница за спољну политику ЕУ, Кетрин Ештон (Catherine Ashton), заједно су се сложили да би се требало „дискутовати, планирати и радити“. Појам „радити“ би требао да значи да њихова сарадња мора бити више видљива и јача у Авганистану, БиХ, Косову и Сомалији гдје се морају „испитати најбољи начини да се стигне до циља“.

 Када је ријеч 69 локација војне имовине у БиХ , оне би се могле претворити у будноћности у касарне НАТО, уз солуцију да се у посједу имају мјеста са нижим трошковима одржавања. Не треба заборавити да је ту и  мало плаћена „радна снага“ војске на цијелом Балкану са којом би се могло још понешто уштедити. Зато се већ исфорсираним рјечником прича о еуроатлантским интеграцијама као економском спасу, али и политичком и социјалном напретку. Ако се мало осврнемо на све ситуације у свијету, требамо јасно да се запитамо коме је то НАТО донио просперитет, прије свега онај социјални. Са евидентном унутрашњом кризом ко би могао сада узети у обзир да је НАТО организација која „спашава“ било коју земљу у свијету. Побуњени британски, амерички, њемачки војници, све више говоре о погрешној политици као узроку великог броја цивилних и војних жртава. Посљедњи такав удар на трупе НАТО, ако искључимо онај са „одбјеглим генералима“, скандалозно је учинио интернет поратл WikiLeaks. Страница WikiLeaks и уредник Јулиан Асанж (Julian Assange), након што је објавио документе US Army везане за њихове трупе у Авганистану, оптужен је од стране америчке војске да је угрoзио сигурност операција у Авганистану и животе њихових војника. Са друге стране, намјерa Асанжа je била да се прикаже права бесмисао војних операције у Авганистану гдје o цивилним жртвама америчка војска и машинерија савеза нису ни водиле рачуна. Након повлачења војске из Ирака остала је још једна слаба тачка блискоисточне кризе коју треба подвргнути критици.  Амерички министар одбране Роберт Гејтс (Robert Gates) изјавио је у Вашингтону да објава докумената на поменутом интерент сајту „може имати несагледиве посљедице по наше војнике и авганистанске партнере на терену, што би могло да угрози наше односе и репутацију у том кључном дијелу свијета“. Ко може више да угрози репутацију која је већ ионако нарушена бројем мртвих цивила од Ирака до Авганистана. Репутација се већ изгубила још прије пар година када су се продавали хард дискови са тајним подацима на пијаци у Авганистану. Она је била изгубиљена и са супер обученим агентима CIA које је убио авганистански сељак фанатик опасан експлозивом. Дакле, репутација НАТО не може да се изгуби само са Асанжовом интернет страницом. Адмирал Мајк Мулен (Mike Mullen) оптужује Асанжа да је „упрљао руке крвљу једог младог америчког војника или авганистанске породице“. Како је могуће да се сада мијешају јаке емоције са послом  војника у коме се људски живот мјери само бројем. У 15 000 извјештаја, на располагању публици су дате заштићене информације. Извјештаји садрже шокантне податке о мртвим цивилима у операцијама у којима никоме није било важно да ли је жртва била војник или дијете. Све то указује да би број жртава могао да заинтересује неки од међународних судова да испитају да ли се можда и у овом случају не ради о  „геноциду“.

 Различите компаније, као што је Royal Marines, оптужене су од стране WikiLeaks за убиство цивила у прововинсији Хелманд у марту 2008. што је потврдио и сам Дејвид Милибанд (David Miliband) желећи да се донесе посебна резолуција за мониторинг од стране УН у тој зони. Али ни то није функционисало и само у 2008. је забиљежено 828 цивилне жртве. Шта је то другачије од оног што је објавио Aсанж, а да већ није било познато кроз неке раније извјештаје или неке видео записе http://www.youtube.com/watch?v=oc_9TnFc8Bg&feature=related. Репутација је изгубљена када су трупе Алијансе постале синоним за убијање, ароганцију и окупацију држава. Шта би се могло још више очекивати од овог. Према томе, да би спасио себе од тоталне пропасти, НАТО покушава да потчини још већи број држава које ће му снизити трошкове и евидентно повећати број људских ресурса  за нове ратне операције. Идеја коју је имала Алијанса, на почетку када је основана 4.априла 1949. са циљем да „ријеши колективну одбрану и заштити мир и сигурност“, када се сумира , била је највише базирана на  нападима и примјени силе. Нови изазови на које ће морати да одговори НАТО данас су нови начини ратовања, као што је тероризам, нуклеарно наоружавање, пиратство, cyber напади али и оно што је у овом моменту можда најважније, прекид енергетских токова. Нови изазови траже и нова средства за „одрбану“ циљева који су постали непредвидиви. Оно што остаје предвидиво су свакако нова мјеста на којима ће се наћи трупе НАТО,  увијек близу мјеста могућих прекида дотока енергената. У том случају нико се не треба чудити зашто је НАТО толико заинтерсован за продручје Балкана, Ирана, Либана или мјеста на која увијек стижу са својим старим наоружањем и технологијама да би их поново уновчили. Они који одбију ову бескорисну и безобразну понуду бивају оптужени да су „убице, терористи или геноцидан народ“, против којих се увијек треба још јаче борити у име свјетске демократије.

 

Биљана Вукичевић