13.10.2010
E-новости » Биљана Вукичевић

Etleboro

 

На најновијој листи америчког часописа Forbes, Мишел Обама је за сада најутицајнија жена на свијету. Иако многима није јасно како је управо она добила ово престижно мјесто, поред још једне утицајне жене, Хилари Клинтон, податак говори да су њихове животи много више испреплетени него што то неки мисле. Хилари Клинтон, на глобално политичкој сцени, више не представља само сјену свога мужа, некадашњег предсједника, она је постала „сјена“ свих важнијих догађаја који се морају ријешити као слабе тачке на геостратегијској мапи.

Утицај породице Клинтон, на основу различитих истраживања, прелази популарност и самог предсједника Обаме, што би како се закључује, могло да доведе до тога да Хилари Клинтон буде предложена као предсједница Демократске партије на изборима 2012. Свему овоме веома би помогао и 61% популарности њеног мужа који свакодневно расте. Након туре помирења на Блиском истоку, сљедећа дестинација Хилари Клинтон је Балкан. Од 12. до 14. октобра боравиће у неколико балканских држава што показује освјежење клинтоновске политике, иако се у јавности често жељело представити како Балкан није један од приоритета америчке вањске политике. Са друге стране, чињеница да се дешавају политичке промјене на Балкану, говоре о сасвим другачијој ситуацији од оне коју Америка не назива приоритетом. Првог дана посјете у Сарајеву се састала са најважнијим политичким званичницима, након чега је слиједила посјета Београду, а затим Приштини. Своју балканску туру Хилари Клинтон ће завршити посјетом Бриселу,  гдје ће се коначно потврдити даља америчка улога на Балкану. Ако се узме у обзир да је у будућим преговорима Београда и Приштине одређено да ЕУ буде посредник, а не Америка,  то свакако не значи да је Америка заборавила Балкан. Породица Клинтон не може тако лако заборавити свој Клинтонвил, али ни новце које су инвестирали у највећу америчку базу на Косову уз сву љубав косовских Албанаца материјализовану у споменику Билу Клинтону. Зато није случајно да управо Хилари Клинтон отворено изражава „америчку спремност да помогне балканским земљама на њиховом европском путу и евроатлантски интеграцијама“, а све у договору са Бриселом, НАТО-ом, европском предстваницом Кетрин Ештон и Херманом ван Ромпујем. У току сусрета Клинтон и Ештон договорено је да у дијалогу између Приштине и Београда, Америка и ЕУ морају „радити заједно“ и да није само важно шта мисле политичари , него прије свега обични грађани. Договор који се није могао постићи годинама сада се оставља на „слободну вољу народа“. Који ће начин искористити Америка да би помирила двије супротстављене стране, узимајући у обзир да САД не прихватају нове разговоре о статусу Косова, чак иако Србија стално наглашава да ни под којим околностима неће признати Косово. Како ће се пронаћи солуција за миран договор између сецесије и независности и неизбјежног амбиса у који врло лако могу да упадну обе стране. Понављају се увијек исте ријечи компромиса, мира и економског развоја док се за народе са Косова још увијек није промијенило ништа. Они и даље живе у неописивој биједи која се пореди са најсиромашнијим земљама Блиског истока. „Без Америке неће бити могуће завршити процес на Балкану“, изјављује Данијел Сервер, директор балканске иницијативе за мир и стабилност на Институту за мир у Вашингтону. Важна улога Америке још једном је наглашена у Генералној скупштини УН-а када је снажно лобирала против српске Резолуције. Изјава Приштине да не жели да улази у преговоре без Америке, показује још увијек чврсте везе грађене дуги низ година. Да би се смирили духови и приказала објективност Америке која се не ставља ни на чију страну, ствара се „конфузија“ Америке и ЕУ и подвлачи да Европа жели преузети преговоре без присуства Америке.  Овакав амерички блеф виђен је већ много пута да би се избјегао јак утицај неких европских земаља , прије свега Русије. Русија, затечена српском промјеном Резолуције на овај начин је тихо потиснута као потенциајлни преговарач. Америка и у овом случају, као и у случају распада Југославије, за преговарачки сто шаље европске земље, док за себе осигурава статус сиве еминенције. Она неће директно водити преговоре, али ће индиректно управљати концима европских марионета традиционално покорених англоамеричким пријатељима. „Америчка конфузија“ због европске одлуке да буде сама у преговорима са Приштином и Београдом, није ништа друго него жеља да се се још снажније бори за свој Клинтонвил. Након повлачења предсједника Сејдијуа, Приштину брину расподјеле за нове административне функције, док Београд размишља о члановима преговарачког тима. У исто вријеме јављају се многобројне спекулације да ли ће Косово до краја октобра бити члан Савјета Европе, или ће ући  у процедуру за придруживање ОЕБС-у. Не могу се потврдити ни спекулације

да ли је Београд тражио да дијалог започне о заштити српских културних споменика на Косову и статуса који има Атос у Грчкој. Ипак, сасвим је сигурно да Америка све више сматра да на Балкану „посао“ још увијек није завршен и да би могао бити фактор нестабилност за будуће трупе савеза позициониране на Балкану. Територијалне аспирације у БиХ, али и на Косову, Америка жели да „рашчисти“ са Србијом. Чак иако се негира да ће Хилари Клинтон у БиХ доћи са уставним промјенама, већ се предвиђају политички планови са јачим америчким утицајем након парламентарних избора у БиХ. У том случају потпуно је јасно да Америка у својој игри око политичких приоритета никада није заборавила Балкан него је увијек била веома присутна, као и сада, у свим важнијим балканским догађајима.

 

Биљана Вукичевић