18.10.2010
E-новости » Биљана Вукичевић

Etleboro

Усљед актуелне енергетске кризе поново се јављају старе идеје напушене у осамдесетим годинама након чернобилске трагедије.  Оно што је посебно интересантно је чињеница да тактику мијењају и многе земље које су већ прихватиле нову такозвану зелену енергију. Иако већ познате по својој опасности након хаварија неколико реактора, своју спремност да их поново прихвате већ су изразиле неке земље Европе, као на примјер Њемачка, иако посједује највећа соларна поља у Европи, али и Француска која је увијек била блиска оваквој идеји.

Њемачка влада је већ продужила дозволу за рад нуклеарним централама до 2022. Све би требало да буде потврђено на наредној сједници владе, чак иако постоји јак отпор опозиције и покрета зелених. Канцеларка Ангела Меркел се налази у великој дилеми у моменту у којем је потребно одлучити о „енергетској стратегији“ за наредних 50 година. Протести одржани 18. септембра чини се нису зауставили владу да настави да мисли како је „зелена енергија“ скупа и недоступна у сваком моменту када је то потребно. Чак и оне земље за које се сматра да имају највиши ниво еколоше свијести, као што је Скандинавија, обнављају своје нуклеарне системе и стављају их поново у погон. Многи сматрају да су нуклеарне централе управо оно што можемо да назовемо „еко“, јер немају штетног утицаја по околину, као што то рецимо имају хидроцентрале или термоцентрале. Француска већину своје енергије производи из нуклеарних централа и тако једну петину укупне енергије извози на свјетско тржиште. Из 63 нуклеарне централе са снагом 75 000 MW, постала је европски лидер у производњи електричне енергије и једна од првих земаља у свијету по производњи. Француска користи 40% енергије за своје потребе док осталих 60% извози и тако постиже високу зараду у свом буџету. Ако је упоредимо са Србијом и у Француској електрична енергија не кошта много и користи се за гријање смањујући тако трошкове за гас и нафту. Предсједник компаније EDF, Lorain Stricker (Лорен Стикер), подржава јаку кампању за градњу нових нуклеарних централа, потичући тиме и оне земље које су биле јаки противници да промијене своје енергетске стратегије. У Италији не постоји нити једна таква централа док се рецимо у Кини тренутно гради двадесет нових. Турска има три такве централе. Хрватска је дала приједлог за градњу заједничке атомске централе са Албанијом близу Скадра чему су се успротивили Црногорци. У тренутку у коме Њемачка увози електричну енергију из Француске и сијалице из Кине, полако пада на кољена и прихвата све могућности које јој нуде нукеларни лобији презентујући на најбољи начин „чистоћу“ нуклеарне енергије која не изазива ефекат стаклене баште. Лобисти, јаки критичари рудника које сматрају „црни рупама“модерног свијета, поткрепљују своје теорије са статистикама хиљада настрадалих рудара у несрећама у рудницима широм свијета. Разлози „ЗА“ опредијељеност нукеларној енергији по њима су : екологија, економија и сигурност. Са друге стране остаје много питања: како ускладиштити и транспортовати нукеларни отпад, какав ће бити процес одвајања и прераде уранијума, а ту је свакако и могућност нуклеарног тероризма и продаја на црном тржишту. На та питања лобисти затварају очи јавности трудећи се да уз снажне кампање придобију још више земаља које ће прихватити њихову енергетску политику. Америчка компанија Вестингхаус (Westinghouse), коју је Никола Тесла довео до побједе у „енергетском рату“, данас промовише свој нови реактор типа “AP 1000” уз мото:“Нукеларна ренесанса започиње овдје“. Портпароли нуклеарног империјализма од 372 нуклеарне централе и 440 реактора у погону, поносни су на статистике гдје се свакодневно повећава број земаља које прихватају овај вид енергије. Према подацима у САД се налази 106 нуклеарних централа снаге  102 000 MW. У Француској су 63, Јапану 55, Русији 32, Њемачкој 16. У сталном лову на нове земље лобисти стижу и на Балкан представљајући своју нуклеарну културу као енергетску будућност. У зони југоисточне Европе централе већ постоје у Словенији (Кршко), Мађарској (Пакс), Румунији (Черне Воде), Бугарској (Козлодуј), док се у посљедње вријеме говори о градњи нове нуклеарне централе Белене са два нуклеарна блока снаге 1000 MW. У Румунији се планира такође градња још једне централе до 2030. снаге 1000 MW. Мађарска централа Пакс производи 40% од цјелокупне производње електричне енергије. У Словенији се такође размишља о градњи још једне централе. Законски оквир у Србији још увијек не дозвољава градњу таквих централа. Постоје велике полемике око тога да ли Србија треба да гради властиту централу или учествује у заједничком пројекту Белене са Бугарском и Русијом. Такве полемике дотакле су и руског амбасадора у Србији, Алкесандра Конузина због његове изјаве да је Русија већ ушла у пројекат изградње нуклеарне централе на територији Србије. Чак иако министар енергетике Србије, Петар Шкундрић потврђује да Србија још увијек не разматра градњу власитте нукеларне централе за коју би јој требало 15 или 20 година, учешћем у пројекту Белене Србији даје могућност да специјализује своје експерте за будуће послове у том сектору. На тај начин и Србија полако улази у круг нуклеарних инвестиција са одређеним процентом од планираних девет милијарди еура за градњу централе Белене. Ако се узме у обзир да Србија троши 36 KW/h годишње и да ће се за 40 година то повећати на 65, гдје хирдроресурси могу да произведу само 20 милијарди KW/h, потребно је већ размишљати гдје и како произвести остатак за којим ће Србија уз економски развој свакако имати потребе у будућности. Потребно је видјети и примјере као што је Италија који немају своје нуклеарне централе, чак иако се и у Италији у посљедње вријеме дискутује о градњи нуклеарних постројења. Словачка је затворила два реактора са застарјелом руском технологијом, али гради трећи и четврти блок нуклеарне централе Моховице у регији Нитра који би требао да се заврши у периоду од 2012. до 2013. Још један такав примјер је и Аустрија гдје се на референдуму одлучило затворити два реактора. Аустрија је једна од земаља које још увијек одбијају овај тип енергије. У свему овоме је посебно важно нагласити велики профит добијен производњом у нуклеанрим централама. Прије двије године огромна зарада америчко – јапанске компаније GE-Hitachi, специјаизоване за реакторе средње јачине била је око 22,5 милијарди еура. Француска Area има зараду од 13,5 милијарди еура што свакако показује да је профит у сектору нуклеарне енергије сличан оном у војном сектору. Из уранијума и плутонијума могуће је одвајањем добити изотопе који се користе за производњу нуклеарног оружја. То доводи у питање намјере Ирана и Русије због набавке нукеларног материјала за њихове централе. Случај санкција Ирану, или вјечите мистерије гдје завршава нуклеарни отпад који путује свијетом у добро упакованим пошиљкама, само су примјери који доказују континуирани лов нуклеарних лобиста на нове потенцијалне клијенте. Са својом енергетском филозофијом у послу са великм профитом креирају „нуклеарну ренесансу“ . У овом случају „препород“ ће ипак осјетити само нуклеарни лобији, али не и земље кориснице такве енергије.

 

Биљана Вукичевић