24.10.2010
E-новости » НВО Етлеборо/www.osservatorioitaliano.org

Etleboro

Свакодневно стижу позиви за конференције и параинституционалне међународне састанке са којих на нас врше тиху инвазију.  Након педесет година рада наше се фирме гуше у дуговима и нестају у кибернетичком рату. Удружења индустријалаца организују нове скупштине како би прикрили статистике наручене због интереса одређених лобија. Радничка класа гладује, а татини синови сједе у столицама од 8000 еура мјесечно и расправљају како заштитити италијанску економију. То је она структура људи која не пије превише газирану воду, али ни ону која је превише негазирана, када се ујутро буде на својој јахти већ су уморни од свега. Њихови партнери су невладине организације препуне хуманости, разумијевања и интграција, они коју су на страни Добрих моћника који чине добра дјела са „новцем Италијана“. Говоримо о новом кибернетичком рату али у ствари ми смо већ одавно у рату, иако ни министар иностраних послова Италије, Франко Фратини, (Franco Frattini) то још није схватио. Нисам губитник, али сам дијете емиграната који су добро схватили шта то значи банкарско каматарење и врло добро видио са стране колико је наша „лијепа земља“ (Bel Paese) посљедњих година била недосљедна у својој политици. Моја прича није ништа другачија од оне коју би вам могле испирчати хиљаде породица или власника малих и средњих предузећа. Занима ме да ли министар Фратини зна колико је предузећа посљедњих деценија било покрадено, или, колико их је упало у тешке финансијске проблеме, или, колико је оних упалих у мрежу шверца дроге или организованог криминала? Све се то дешавло док су италијанске власти спавале по канцеларијама“, потврђује Микеле Алтамура, директор нашег портала Osservatorio Italiano.

Италијане су присилили да стисну руку шверцерима дроге како би им дали овакву Италију коју гледамо данас. Ко зна да ли је све ово што сад имамо вриједно жртве италијанских грађана, проданих и заборављених....

Сваки дан у штампи читамо о милионским пословима. Енергија, нуклеарне централе, руски гас...Али у ствари нема више великих послова за Италију. Постоје само послови за уски круг банкара и индустријалаца који спашавају своју економску империју захваљујући државном новцу. Иза њих се крију мултинационалне компаније које искориштавају Италију и Италијане за интересе лобиста. То је истина која се жели сакрити иза шпекулација, дезинформација и пропаганде. Италија, у којој више нема Италијана, претворила се у надреалну слику телевизијског спектакла пајаца. У тамној свакодневици таквог живота интернет се користи као лијек, као издувни вентил. И док Италијани своје вријеме проводе на страницама Facebook-a, срећући се са себи сличним исфрустрираним и незадовљним, Пољаци су креирали логистичку мрежу, Румуни су се сами организовали, а Кинези већ увелико извозе у Италију дикетно без посредника. Македонци и Албанци спремни чекају први аутобус да изврше инвазију на италијанске градове. Наше фирме су већ одавно дислоциране у иностранству оправадавајући се интернационализацијом, присиљени да потписују споразуме често штетна и по њих саме. О чему ми то онда причамо и о каквим савјетничким услугама татиних синова са својим експертским тимовима. Такви експерти већ годинама воде семинаре са копираним слајдовима док дјевојкама из источне Европе по ресторанима и баровима причају о Италији. Нажалост, не причају они о оној правој Италији, они причају само о италијанској кухињи о „pasta e pizza“и онда се љуте што их Албанци или Срби зову „макарони“ или „жабари“. Ово је та грандиозна интеграција Италије коју ти савјетници наплаћују златом? Ово је вањска политика коју воде ћелавци са пирсингом, они који раде из хобија и мисле да на Балкану или источној Европи живе дивљи и неписмени људи које требају научити шта је то цивилизација?

Живимо у страшној атмосфери криминала и пропасти економије. Живимо на рушевинама капитализма и причама о „анти-корупцијиском  друштву“, а са друге стране не радимо ништа него користимо „отпаднике од државе“ да спасе наш трули систем. Ово је плод канибализма дивље приватизације, често повезане са тероризмом и ратовима у такозваним прљавим играма са новцем. Сада можемо да очекујемо само горе, јер је италијанска привреда мртва, а мултинационалне компаније покуповале наше робне марке на којима су се обогатиле. Држава Италија би коначно требала да престане да финансира анахронистичке пропале костуре и духове. „Структуре као што је ICE, претходна финансијска управа је жељела елиминисати јер су свој посао могли да обављају сједећи у било којој канцеларији у Риму. Нису чак морали да плаћају златом њихов рад као што то чине сада. Министарство развоја сматра важним постојање оваквих структура, али ја сумњам у то. Иако се стално потписују „велики уговори“, наша зона утицаја је све мања. Ово се дешава зато јер све велике фирме о којима говорим су у губицима, нагрижене шпекулантским берзовним играма. Италија према томе са својим системом може радити са ММФ-ом, или ЕБРД у лову на тендере у којима добија само мрвице“, тврди Алтамура. Већина новца одлази за рад правника и комерцијалиста у канцеларијама у Риму и Милану. Међутим, Италију свакако не чине „адвокатске канцеларије“ него 8800 општина у којима интелигенција малих и средњих предузећа са својим дугогодишњим породичним искуством производи робу коју Кинези не могу копирати. Made in Italy је италијанска историја, непроцјењива баштна коју смо ми запостављали годинама док смо живјели захваљујући раду емиграната, Италијана расутих по свијету који се сада одричу ове паразитске државе која им је одузела посао. Резултата нема, манипулише се статистикама, банке се баве преварама са акцијама које гутају владе и предузећа у власништву државе. Са друге стране, наше фирме још увијек нису информатизоване, док су оне настале у ери пост-комунизма почеле са једним компјутером и малом фабриком, сада конкурентније и захваљујући одличној логистици продају своје производе преко интернета. Потребно би било вредновати нашу економију, учинити да наше фирме постану продорније и ефикасније уз помоћ кибернетичке структуре коју они тренутно не могу да си приуште и тако створити одскочну даску за производе који се могу продавати „сами“ само зато што су Made in Italy. Италија има обавезу да створи структуре у које ће укључити мале фирме, државне институције и апарате економске интелигенције како би заштитила своје тржиште.

Енглези су између осталог већ реализовали на Балкану пројекат у оквиру којег су створили агенцију са локалним тврткама увезаним у мрежу да би приказали њихове производе. Зато не разумијем шта ми чекамо. Без обзира што неки медији објављују вијести о напретку пројекта Seenet 2, још увијек немамо сигурних података о трошку једног јединог малог пројекта у оквиру реализације великог представљеног као „транслокална мрежа за сарадњу Италије и југоисточне Европе“. Још увијек нисмо добили никакав одговор на захтјев Regione Toscana и Cooperazione Italiana којима смо се  обратили испред нашег портала Osservatorio Italiano како бисмо се упознали са вриједностима појединачних пројеката. Све су то буџетски новци узети из јавних фондова грађана Италије и свакако би се требало знати у шта су новци уложени. „Срамота је да се и Regione Toscana и Cooperazione Italiana ћутећи крију иза бирократских процедура“, потврђује директор Osservatorio Italiano, Микеле Алтамура и додаје , „ово називамо италијанством, које стварају фрустрирани запосленици у бригади савјетника у маниру „copy and paste“. Seenet 2 је колосални посао који је недослиједан и неувјерљив.“ Када смо прочитали неколико објављених чланака у локалним медијима, хипотетички је било могуће утврдити да би вриједност сваког појединачног пројекта требала бити око 100 000 еура и ако се узме у обзир да се у оквиру пројекта Seenet 2 налази 47 пројеката, онда би укупна вриједност пројекта могла бити око 5 милиона еура. „ Да би се достигла цифра од 11 милиона еура о којој се говори као о вриједности цјелокупног пројекта Seenet 2, остаје још много простора“, сматра Алтамура, додајући да је упитно куда одлазе остали новци. Ово називамо доброчинством моћника које се гради на фрустрацијама уз маску хуманости и са парама Италијана, као у пјесмама италијанског кантаутора  Giorgio Gaber. Ово су наши данашњи хероји, војници интеграције, револуционари који раде „добре ствари“ са парама Италијана.“ Док год Cooperazione Italiana не буде одговарала на наша питања са истом озбиљношћу са којом држава тражи од фирми да плате порезе, ми ћемо бити чврсти и наставићемо да се боримо за транспарентност“, потврђује Алтамура.

 

НВО „Етлеборо“

www.osservatorioitaliano.org