09.12.2010
E-новости » Биљана Вукичевић

Etleboro

Оно од чега се већ неко вријеме страхује, како у војним тако и у круговима задуженим за националну сигурност је нови облик рата компјутерима који у исто вријеме скрива стварне мотиве такве врсте ратовања. Џулијан Асанж (Jullian Assange), типичан је примјер хакера који је са својом „виртуалном револуцијом“ промијенио политички амбијент, али би објављујући „истину“ могао озбиљно угрозити мното тога . У том случају сасвим је јасно да је интернет страница WikiLeaks послужила само као оправдање за операције које се дешавју иза медијске сцене.

Све што смо до јуче називали „тајни документи“ данас се претворило у врхунац новинских трачева. Мотив за ову причу био је, како то изјављује Асанж, „транспарентност која води ка бољој будућности“, у којој је он представљен са једне стране као спаситељ свијета, а са друге као опасни преварант. Ипак, интересантније је проникнути између редова ове прилично мрачне и замршене приче. Само ријетки ће моћи детаљно анализирати море докумената, а са оним што се дјелимично објављује у јавности желе се показати двије ствари. Прво, посао дипломата представити као „трачарење“ које плаћају порески обвезници, а друго, да не постоји никакав законски оквир који би могао да се бави информатичким технологијама и евентуалним казнама за крађу повјерљивих података. Све ово изазива додатан страх: ако једна сила као што је Америка није била у стању да заштити своје тајне податке, како ће то онда поћи за руком мањим и неразвијенијим земљама. Остаје још једна сумња коју није могао разбити ни Асанж, да „бити транспарентан“ путем интернета  не значи боље друштво, него потпуна и права контрола приватности у сваком смислу ријечи.

 На тај начин се полако урушавају и митови о свјетској дипломатији, а све означено CD постаје бескорисно у ери нових технологија и не може допринијети онолико колико је тренутно потребно националној безбиједности. Узимајући у обзир чињеницу да Америка годишње потроши 40 милијарди долара за 11 агенција означених као „intelligence“ и да се та цифра за десетак година попне на 400 милијарди, остаје питање како је могуће да америчка администрација на тако смијешан начин штити своје "тајне". Након првих објављених докумената о Ираку и Авганистану, обруч се стезао око Русије и земаља које су тренутно у добрим односима са њом, да би се преко Блиског истока и исламских земаља затворила стратешка линија са европским земљама и Балтиком. Једно је ипак у овој магловитој причи о Џулијану Асанжу у најмању руку јасно, а то је да се  припрема велика операција у којој учествују управо оне агенције задужене за припрему „боље будућности“ и увођење „новог“ поретка. Ако се вратимо пар мјесеци уназад када су се објавили документи и видео о мртвим цивилима у Ираку и Авганистану,многи су у томе видјели први корак који потпуно јасно изражава да је иза рада Wikileaks-а операција израелске интелигенције, најразвијеније у свијету по питању информатичких технологија. Аналитичари сматрају да постоији велика мрежа унутар Министарства одбране и државне администрације САД, формирана од стотина оних са „двојним држављанством“ који су створили израелски лоби, назван AIPAC. Да за овај лоби не постоји ријеч „немогуће“ потврђује и бивши лобиста AIPAC-а, Стив Росен (Steve Rosen), који је доби отказ, не због шпијунаже против САД-а, него због оптужби на рачун ове организације. Он сматра да је открио фајл који доказује тајну операцију вођену од AIPAC-а која подрива националну сигурност САД-а. Информацијом се доказује да је AIPAC шпијунска организација, у исто вријеме најмоћнија у америчкој политици, која нема ни једног члана у Конгресу.  Са друге стране, без њиховог благослова није изабран ни један предсједник и већ се дуже вријеме сматра недодирљивим лобијем. У сваком случају, оформљени су тако да би заштитили Америку од страних утицаја. Сматра се да се Розенове информације односе на сам Wikileaks тј да је дјело AIPAC-а  у ствари  Wikileaks. Ово би заправо требало да значи „бољу будућност“ или улазак у cyber рат који већ поједини аналитичари називају wiki-war”. Геополитичке подјеле једног таквог “ wiki-war” су бесконачне и већ стварају линију Кина- Иран – Пакистан, нешто што реално још не постоји, али би врло брзо могло постати реалност. Како сматрају поједини аналитичари Турска би у том случају могла да буде изолована и застрашена од својих исламских сусједа. Оно што је још вјероватније у овом случају је свакако и израелска експанзија у погледу западног Ирака гдје Израел одувијек има упоришну тачку у близини сиријске границе. Израел сматра да је западни Ирак дио Израела, слична прича као у вези Јерусалима. На тај начин годинама успијева у својој игри са хришћанским групама и шитима. Исто тако успијева да супротстави Шите и Суните. Односи Ирана и Америке се базирају на виталној економији која би требала да спријечи потпуну пропаст испоруке нафте из Персијског залива користећи тако стално причу о нуклеарној енергији и потенцијалној опасности од нуклеарне бомбе. Тако се на геополитичкој сцени појављује Wikileaks обезврјеђујући дипломатске капацитете и њихове аналитичке способности. Wiki-War започиње са cyber нападима на Иран знајући добро да је Иран неспособан да се одбрани и неће имати капацитета да прекине доток нафте. У том случају Америка и Израел знају добро да би бомбардовање Ирана имало уништавајући ефекат попут оног у Ираку и Авганистану. На тај начин је много ефикасније показати на Wikilieaks-у како су војне операције у Ираку и Авганистану непотребне. како би се омогућио још један cyber напад као нови „хуманитарни рат“. Иран се практично таквој врсти рата не може одупријети. Проба са нападом на нуклерну централу Бушер путем компјутерског црва Stuxnet само је увод у нешто што тек треба да слиједи након рушења енергетских, банкарских и других информатичких система. У том случају биће коначно завршена биполарна ера свијета http://srpska.etleboro.com/read.php?id=62815

Много пута смо могли да видимо да су се у историји појављивале личности као „узроци“ почетка неког новог рата. Присјетимо се како је у Сарајеву започео Први свјетски рат када је исто тако као и Асанж „млади бунтовник“ желио бољу будућност за своју земљу. Након много година започео је нови рат „за бољу будућност“, рат против тероризма и Осаме Бина Ладена. Не би требало да нас брине само прича о Wikileaks, него једнако тако и рад фирми као што су Facebook или Apple, које у посједу имају личне податке и публикују их преко претраживача Google. Рушећи хладноратовске зидове граде се нови, виртуелни, који свакако сметају интернет конкурентима. „Прије двије године сматрао бих да то није проблем“, потрвђује Ерик Шмит (Eric Schmidt),  извршни директор Google-а и додаје:“Сада сматрам да је то напад.“ Ратови, сукоби и дипломатски односи са сллучајем Wikileaks, полако прелазе у нову сферу која се реализује већ у члану пет Повеље из 1949. године, са којим се даје могућност да се на напад одговори контра нападом, што значи да би се на напад на енергетске мреже, могло одговорити свим расположивим средствима. Све ово је оствариво уз покриће да „економско благостање Америке у 21. вијеку зависи од сајбер сигурности“. Џулијан Асанж је тако у својој улози cyber-ninja, одличан профил унутар нове Cyber Command (Cybercom), пројекта који води Кејт Алаксандер (Keith Aleksander), као дио НСА у Форт Миду гдје се врши мониторинг електронских телекомуникација из цијелог свијета, а криптоване поруке дешифрују, валоризују и тако чине корисним као ново оружје за будуће нападе.

 

Биљана Вукичевић