25.09.2011
Глобус » Политика

Etleboro
Пут ка независности води преко Јерусалима Да сам Палестинац, предложио бих својој влади да се одмах врати из Њујорка кући у Рамалу, и почне да ради. Није време за улагање жалби, време је да се донесу историјске одлуке, да се овај мали комад земље подели на две државе, а сукоб прогласи завршеним. Пут ка палестинској независности води искључиво преко Јерусалима. Не у Генералној скупштини, где Палестинци намеравају да поставе најбољу представу у граду.
Ова панична трка у Њујорк неће им донети жељену државу. Долазак у арену у којој уживају аутоматску већину од више од 130 земаља, није чин одважности већ кукавичлука. Нема ништа лакше од пребројавања 130 или 140 подигнутих руку и смешкања, уместо озбиљног рада на преговорима, дијалогу и потреби да се донесу болне одлуке. После толико година, Палестинци су се заљубили и „навукли” на имиџ жртве, јадника, беспомоћне нације, нације којој је потребна милост света. Готово седам деценија након историјске одлуке 29. новембра 1947, Палестинци би требало да у руке узму огледало, погледају у сопствени одраз и признају наглас – направили смо читав низ ужасних грешака. Могли смо да имамо независност и суверенитет истог оног дана када је рођен Израел. Јевреји су рекли „да” подели 1936, 1947, и касније 2000. и 2008, али је палестински одговор увек био „не”. Одбацили су план о подели, не зато што нису хтели да буду слободни, већ зато што нису хтели слободу за своје суседе. То је суштина трагедије Блиског истока. Овај сукоб није питање територије. Израел се у потпуности повукао из појаса Газе 2005. године, до последњег центиметра територије. Нема више Израелаца у Гази, нема више насеља у Гази, нема војних база, чак су и гробља и синагоге пресељени у Израел. Уколико је „случај Газа” био тест, Палестинци су на овом тесту пали. Први пут у својој историји добили су део територије – да су хтели, могли су од Газе да направе Хонгконг или Сингапур. Уместо тога, демократским изборима, од Газе су створили талибанску државу. Ми смо им дали територију и наду, а заузврат смо добили ракете и терор. Формула „територија за мир”, пропала је у Гази и покопана у песак. Величина Израела не представља проблем. Само постојање Израела је проблем за многе Палестинце. За екстремне Палестинце, оне који управљају у појасу Газе, постојање Израела је грех и Израел мора бити уништен одмах и без одлагања. Био велики или мали, за Израел нема места на земаљској кугли. „А када се Јеврејин буде сакрио иза неког дрвета или стене, стене и дрвеће ће рећи – О, муслимани, Јеврејин се крије иза мене, дођите и убијте га (...) Нема решења палестинског проблема осим џихада. Свака иницијатива, предлог или међународна конференција само су губљење времена”, наглашава Повеља Хамаса. Суштину сукоба не представљају ни територија ни насеља, већ палестинско одбијање које траје више од стотину година да искрено призна чињеницу да Израел није привремена држава савремених крсташа, трн у месу арапског Блиског истока, већ озбиљна држава која је основана на простору историјске, природне домовине. Парадоксално, док је Израел спреман да призна право Палестинаца на самоопредељење, Палестинцима као да је „мачка одгризла језик” и не могу ни да изговоре реч јеврејска држава. Они траже признање сопственог идентитета, али одбијају да прихвате национални идентитет Израела као јеврејске државе. У септембру 2011. године, оба народа се налазе на историјској раскрсници. Палестинска држава ће бити рођена кроз дијалог у Рамали и Јерусалиму. Две државе, једна јеврејска и једна палестинска, у мирној коегзистенцији – то је једина добитна формула. Јоси Леви * Амбасадор Израела у Београду ----------------------------------------------------------------------------- Палестина се рађа Председник Махмуд Абас је у својству председника ПЛО-а и Палестинске управе предао генералном секретару Бан Ки Муну захтев да Држава Палестина буде примљена у светску организацију као пуноправна чланица.Тај захтев се законски ослања на следеће правне и политичке чињенице. Прво, на резолуцију 181 Генералне скупштине УН из 1948. године о подели Палестине на две државе – једну арапску којој би припадало 42 одсто целокупне површине историјске Палестине која се протеже између реке Јордан и Средоземног мора, и другу јеврејску којој би припадало 56 одсто те површине, док би Јерусалим са околином остао привремено под међународном управом. Друго, на споразуме из Осла из 1993, који су предвидели да преговори о дефинитивном статусу палестинских територија обухватају питања палестинских избеглица, Јерусалима, израелских насеља, границе, међусобне безбедности, воде и односа двеју држава. Треће, на Мапи пута Квартета за Блиски исток (САД, Русија, ЕУ и УН) која предвиђа стварање палестинске суверене и територијално целовите државе на Западној обали и у појасу Газе, која би живела у миру и безбедности поред Израела. Четврто, амерички председник Барак Обама је прошле године у Генералној скупштини УН изразио решеност и жељу да светска организација на идућем заседање (садашњем) прими новог члана – Палестинску независну државу. Резолуција 181 представља извод из матичне књиге рођених државе Израела на основу које је Израел био примљен у УН као резултат акције уцењивања и притисака САД. Нажалост то се исто сада ради да би спречили чланство Палестине, државе близанца у тој резолуцији. Спречавањем стварања палестинске суверене и целовите државе, Израел тиме отвара веома опасну могућност претварања Израела у земљу апартхејда. И питање је колико дуго то може преживети, јер садашње статистике говоре да у историјској Палестини живи исти број Палестинаца и Јевреја. А каква ће бити ситуација за пет или десет година? Они који одлучују у тој земљи би морали дају одговоре на та питања. А најједноставнији одговор лежи у окончању израелске окупације палестинских територија на којима треба створити палестинску државу. Свесни смо да се до тог циља мора доћи кроз преговоре, али треба имати на уму да смо ми били у преговорима са свим досадашњим владама у Израелу од 1991. године. Дакле, изгубили смо много врамена преговарајући са Израелом без резултата, а у међувремену Израел наставља да граби нашу земљу и да на њој гради нелегална насеља и да загорчава свакодневни живот нашег народа конфискацијом земље, одузимањем кућа и добара, рушењем објеката, блокирањем градова и села војним барикадама и контролним пунктовима, упадима у наше градове и села и хапшењем људи без разлога и без најава, градњом ружног и сепаратистичког зида високог осам метара који се увија као змија у нашим територијама и једе скоро 15 одсто Западне обале... Таква израелска политика води несумњиво и сигурно у пропаст Палестинске управе и тиме отвара пут ка развоју догађаја који желимо сви да избегнемо. Како? Нажалост, немамо поверења у садашњу израелску владу, зато преговори са њом се морају водити на већ поменутим јасним принципима са јасним дефенисаним временским оквирима и са међународном патронажом и контролом. Израел би морао да јасно и гласно прихвати стварање палестинске државе на територијама окупираним у рату 1967. године. И дотле он мора тотално зауставити изградњу насеља на тим територијама. То је једино решење које ће заиста обезбедити мир и стабилност у том региону и шире. На основи тога председник Абас је у ствари тражио ону што палестинском народу већ одавно припада правно и политички. Ми не желимо узети било шта што нама не припада, али не одустајемо од остваривања наших легитимних права који нама припадају по свим резолуцијама Савета безбедности и Генералне скупштине УН. Мохамед Набхан * Амбасадор Палестинске управе у Београду Политика