05.10.2011
Глобус » Политика

Etleboro
Амерички бизнисмен предлаже тактику Роналда Регана којом је срушен Совјетски Савез
Иран премешта центрифуге за обогаћивање уранијума под земљу како би програм изградње нуклеарне бомбе заштитио од напада извана. Под руководством Владимира Путина, Русија је најавила набавку новог оружја вредну 635 милијарди долара, која укључује 600 авиона, 1.000 хеликоптера и 100 бродова у наредних 10 година. Уго Чавес подстиче револуције широм Латинске Америке... „То треба спречити”, пише у часопису „Форбс” Луи Вудхил, амерички бизнисмен предлажући повратак тактици Роналда Регана којом је 1980-их срушен Совјетски Савез. Та тактика подразумева – јачање долара. У време инаугурације Регана (1981), подсећа Вудхил, цена злата износила је – према данашњим мерилима – 499,02 долара за фину унцу, а барел нафте 84,51 долар. Совјетски савез је ратовао у Авганистану, помагао револуцију у Никарагви, а Леонид Брежњев, тадашњи лидер прве земље социјализма, прокламовао је доктрину према којој је процес ширења комунизма био – неповратан. Стабилизовањем долара, цене злата и нафте су драстично пале што је утицало на пад зараде (за чак 73 одсто), коју је СССР остваривао продајом овог енергента у свету. Совјетска држава доспела је до ивице банкротства, да би се 1991. коначно распала. Ако је оваква тактика имала ефекта пре четврт века, нема разлога да не буде примењена и у данашњим условима, сматра бизнисмен. Није баш све тако једноставно. Просечан Американац свакако ће се сложити да данашњи први човек његове земље није једнако јака личност као што је то, својевремено, био Реган. Са друге стране, ни Путин није налик Брежњеву, а поготово не „гробару СССР-а” Михаилу Горбачову. Обе државе су у међувремену прошле кроз многа искушења, како на политичком тако и на економском плану. Биполарни свет који је на прелазу између два века за тренутак престао да претворио се у мултиполарни. Америка и данас ратује по свету. Русија осим локалног војевања у Чеченији и кратке епизоде у суседној Грузији 2008. није много потезала за оружјем. Лекције које су научиле две стране су различите. Статус који сада имају у свету проистекао је великим делом управо из тих, боље или лошије научених лекција. Русија је у међувремену постала кључни партнер Европе, пре свега као снабдевач енергентима. Евентуално завртање руских гасних и нафтних славина сигурно би се драматично осетило на западу Старог континента. Сазнање да је Вашингтон поново надјачао Москву тешко да би у таквим околностима загрејало срца Европљана свесних да су, на крају, управо они жртве транспацифичког надмудривања. Тактика по којој је „оно што је добро за САД лоше по њене непријатеље”, тешко да данас има ефекта, једноставно стога што се на руском тржишту, према подацима из 2010, ушанчило неколико изузетно јаких америчких компанија: од „Кока-коле”, „Пепси коле” и „Мекдоналдса”, преко произвођача авиона „боинг”, „Емерсон илектрика”, „Карбо керамикса” до „Мајкрософта”, „Хјули Пакарда”, „Ај-Би-Ема”... Није за веровати да би сви поменути били спремни да секу грану на којој сада седе. Пословање у Русији, и поред свих тамошњих законских кочница које на западу често не могу да објасне, свима сигурно доноси леп приход. „Ко год може да ступи на руско тле у прилици је да заради велике паре”, изјавио је Ендерс Асланд, експерт за руску економију. И док су некада главна америчка улагања била у ауто-индустрији и обради хране, данас се пажња финансијера усмерила на хемијску индустрију, биотехнологију, кућну технику... Европа, са своје стране, није и не жели да буде тек пуки потрошач руских енергената. Напротив, улагања у Русију високо су котирана. Не чуди стога веома уочљив опрез са којим лидери најјачих европских земаља, пре свега Немачке, Француске, Италије и Велике Британије, улазе у свако разматрање финансијске кризе која дрма светом када за саговорника имају Русију. Пчекивани повратак садашњег премијера Владимира Путина на чело Кремља несумњиво ће утицати и на прилике у САД. Управо тога је свестан Вудхил када заговара нови крсташки рат против бивше совјетске матице. Оно што он превиђа је да идеолошка компонента (социјализам или капитализам) сукоба на релацији Москва-Вашингтон више не постоји. Тиме је нестала и главна тачка око које би могли евентуално да се окупе његови истомишљеници. Сасвим друго питање је опоравак долара и америчке економије уопште. А у том процесу „усијана глава” није најбољи предводник. Слободан Самарџија Политика