08.10.2011
Глобус » Политика

Etleboro
Уколико ЕУ жели да шест постсовјетских држава удаљи од Москве, мораће то да чини енергичније и финансијски атрактивнијеКоме је још потребно Источно партнерство? Ово питање наметнуло се протеклих дана током самита ове организације одржаног у Варшави. Не без разлога. Поменути скуп су игнорисали лидери Велике Британије и Француске, Дејвид Камерон и Никола Саркози. Источно партнерство (ИП) покренуто је 2008. са циљем да се бивше совјетске републике Азербејџан, Белорусија, Грузија, Јерменија, Молдавија и Украјина што више политички и економски измакну испод сенке Руске Федерације. Био је то, на свој начин, наставак политике изолације Русије од остатка Старог континента. Рекло би се да се администрација ЕУ у овом случају више водила логиком да је за Европу прихватљивије да истрпи одређену штету него да Русија за себе извуче могућу корист.
Три године касније живот је демантовао творце ИП. Сарадња са Русијом постала је атрактивнија од сарадње са поменутим републикама. Најављени повратак на власт Владимира Путина целу причу је поставио на сасвим нове основе. Можда је у томе и тајна недоласка Камерона и Саркозија у Варшаву. Угледни „Фајненшел тајмс“ је овим поводом, у тексту насловљеном „Европи је очајно неопходна нова источна политика“, подсетио да је источни део Европе регион на који би Запад и те како морао да утиче, али са правом стратегијом и јасно дефинисаним циљевима. За сада у овим оквирима делују савези које несумњиво предводи Русија као што су: Организација споразума о колективној безбедности (ОДКБ), Евроазијска економска заједница (ЕАЕЦ), Заједница независних држава (ЗНД). Француски „Монд“ напомиње да Европа, притиснута сопственим проблемима, једноставно нема снаге да преусмери мисли ка истоку континента и ка нових 76 милиона житеља који живе у шест држава ИП. Помоћ од 600 милиона евра која је уложена у програм зближавања са поменутим државама до 2013. само је кап у мору. Како је недавно написао руски аналитичар Фјодор Лукјанов, ЕУ је организација увелико подложна инерцији. Једном покренути пројекти у њеним оквирима могу годинама и деценијама да постоје само – виртуелно. Без идеје када би и на који начин могли бити покренути с мртве тачке и, што је најважније, коме би ти пројекти уопште користили. Када је реч о ИП, ситуација није ништа другачија. Са друге стране, Путин је већ најавио да ће једна од окосница његовог новог председничког мандата бити стварање нове широке заједнице постсовјетских држава. При том се руководи сазнањем да интеграциони процеси који су међу овим земљама постојали у заједничкој совјетској држави нису сасвим замрли. Такође, источне државе тешко да би успеле да обезбеде прави партнерски третман на тржиштима ЕУ. И, не мање важно, Европи последњих месеци не иде најбоље и тај тренд неће обрнути смер преко ноћи. Значи, треба гледати ка истоку – где су могућности за сарадњу далеко прихватљивије и исплативије. Путинова идеја одмах је наишла на гневне реакције на Западу и повике да руски премијер, у ствари, обнавља Совјетски Савез. Ретко ко наводи да је његова идеја заснована на истим основним принципима на којима данас функционише ЕУ: као заједница суверених држава са заједничком економском политиком, валутом, безбедносним структурама. Немоћ да се идеја Источног партнерства помакне са почетне позиције указује да ће Европљани, уколико желе да шест постсовјетских држава удаље од Москве, то морати да чине много енергичније и – финансијски атрактивније. Слободан Самарџија Политика