09.10.2011
Глобус » Политика

Etleboro
Сусрет са учесницима протеста који знају шта неће, али нису још начисто шта хоће и како да то постигну
а себе кажу да су „99 одсто Америке”, иако их је само неколико стотина који се од 17. септембра свакодневно окупљају у невеликом парку, тридесетак метара дугом и упола мање широком, са десетак младих стабала и две цветне баштице у сенци корпоративних небодера Волстрита. Разлог зашто су ту је „1 одсто” – финансијска и менаџерска олигархија оличена у овој четврти Менхетна, за коју тврде да је не само присвојила већину националног богатства него је и корумпирала политичаре за које су они гласали. Да се ту нешто важно догађа, види се још издалека: по полицијским аутомобилима паркираним преко пута, металним оградама које чувари реда употребљавају кад нешто хоће да изолују и вреви света који га је запосео. Полицајци су ту међутим само као пасивни посматрачи: очигледно је да је између њих и оних у парку склопљен прећутни споразум о ненападању. Бар у границама ове „окупиране територије”. Изван ње, на широким авенијама овог дела Њујорка, друга су правила, што је у прошлих безмало месец дана показано у неколико наврата, употребом пендрека и сузавца.Званично име овог простора је „Зукоти парк”. Они који су у њему преименовали су га у „Трг слободе”. То је епицентар нечега што је тешко прецизно дефинисати: за једне то је протест, за друге „вежба из директне демократије”, за треће зачетак револуције, за четврте политички вашар и играрија доконе омладине. То је акција „Окупирајмо Волстрит”. Нешто што је почело као безазлено окупљање младих незадовољника приликама у земљи на позив упућен преко интернет-сајтова и твитера, да би се после тога претворило у покрет који се раширио по целој Америци и почео да на сличне подухвате инспирише и друге у свету. Кад се крочи на „Трг слободе”, улази се у један посебан свет. Нико прво не региструје придошлицу: сви су добродошли. Све је отворено. По слободној процени, у прошли четвртак у рано поподне, тамо је било негде до хиљаду људи. Свако је био заокупљен сопственим послом: на једном крају парка група „демонстрира” лежећи на картонским подлогама, уз дамаре бубњарског оркестра. На другом, своју публику има неки анонимни говорник који би да буде председник Америке. У средини је импровизовани центар за дистрибуцију хране: пице, семенке, чипс и друге грицкалице. Храна је иначе бесплатна, а на моје питање чиме је плаћена, одговор гласи „донацијама”. На једном месту неколико младића и девојака је поседало и расправља о некој важној теми. Поред ногу једног од учесника тог кружока је књига. „Капитал”, Карла Маркса. Део парковског зида је претворен у „библиотеку” литературе о економији и политици, а ту се деле и новине покрета, „Окупирани Волстрит џорнал”. Мало даље је штанд на коме пише „Прес”, на услузи представницима медија – и нешто што је очигледно штаб акције: неколико столова са лап-топ компјутерима на којима се нешто ужурбано припрема. Кад се прошета наиђе се и на „спаваоницу”: на гуменим душецима неколико активиста је интензивно пунило своје личне батерије, игноришући околину; то су вероватно они који су претходне ноћи дежурали. Своје парче бетона има и радионица за исписивање парола… Укратко, један микрокосмос који зрачи посебном енергијом.Шта сте досад постигли, питам Мајкла – сви се овде представљају само именима, не помињући презимена – 40-годишњег филмског документаристу, првоборца ове револуције. „Ставили смо на дневни ред наше и народно незадовољство неједнакостима, корупцијом, парализом власти”, гласи његов одговор. „О томе се сада говори гласније и говори народ. Тиме што кампујемо овде, установили смо форум и прилику да се они који су забринути због тога чују у широј јавности.” Мајкл каже и да га овде највише охрабрује то што види демократију у акцији. „Процес је хаотичан јер је демократија хаотична. Да, треба нам влада, треба нам Конгрес, али не какви су данас. Нешто мора да почне да се мења.” Једна од замерки „окупацији” је да није довољно организован и да неме вођство. Јен, који има 23 године и који је управо дипломирао (овде је дошао из Канзас ситија), не слаже се са том оценом. „Рекао бих да смо изванредно организовани, или боље рећи, самоорганизовани. . Наш покрет је ’хоризонтални’, заснован на консензусу, нема хијерархију у правом смислу те речи.” Објашњава ми затим да је у парку активно десетак „комитета” за разне области, од политичког до „санитарног”, који је надлежан за одржавање чистоће у парку. Сваки комитет реферише „Генералној скупштини” која се састаје у седам увече, на којој се износе разни предлози који се усвајају или одбацују директним изјашњавам – гестовима руку. Сагласност се исказује показивањем отворених дланова, одбацивање спуштеним рукама, стиснуте песнице и укрштене руке су знак да је нешто блокирано док се додатно не расправи. На питање шта је главни циљ покрета, Јен каже да је то питање на које ће се овде добити много одговора. Његов је да је „људима дошло до грла што је један одсто најбогатијих, најмоћнијих људи у овој земљи, узурпирало политички процес. Ми желимо да нам се врати наша демократија, да можемо да решавамо своје проблеме, економске и друге”. Марк(29), прекинуо је своје докторске студијама на државном универзитету Њу Џерсија, да би овде радио у комитету за штампу. Он сматра да „корпоративни медији” не разумеју шта се овде догађа. „Страна им је ова врста политике, демократски покрет, колективна акција јер су навикли да проблеме решавају искључиво политичари.” Да ли окупација успева? „Мислим да остварујемо многе важне циљеве”, сматра Си Џеј, девојка која у руци држи метлу, чиме показује шта је њено задужење у овој акцији. „Створили смо заједницу, успевамо да се организујемо око проблема који су нам веома важни, успех је и у томе што се на овоме учимо и што отварамо очи широј заједници.” Кери, која је филмски документариста, „окупацији” се придружила тек пре недељу дана и намерава да остане све док ово траје”. „Овако нешто се не дешава често у овој земљи где већина људи највећи део свог времена проводи радећи, гледајући ТВ, без активног ангажовања – осим повременог изласка на биралишта.” „Окупатори” засад не желе да се сврстају ни уз једну партију, мада им је Обама, говорећи у последњих недељу дана, веома често о „економским неједнакостима” и да „Волстрит није увек фер играч”, пружио неку врсту подршке. Републиканци, који имају свој покрет, конзервативну „Чајанку”, и који се доживљавају као заштитници „Волстрита”, на окупацију, сасвим предвидљиво, не гледају са одобравањем. „То је класни рат”, поручио је водећи кандидат за председничку номинацију Мит Ромни. „Сами сте криви ако сте без посла и ако нисте богати”, став је Хермана Кејна, који би такође да постане председник уместо Обаме. „Окупација” је очигледно шанса данашње младе генерације Американаца, која је дуго била пасивна, да осети ”дух револуције”. Такође је и потврда растућег гнева због све већих и данас готово драматичних неједнакости у економском систему и жеље да се у томе нешто промени. А како да се промени, то не знају ни ови „окупатори”. „Не очекујемо, наравно, да људи који воде корпорације и седе у управним одборима тек тако одустану од стеченог нити да промене свој животни стил”, каже ми Мајкл. „Нисмо за насиље, али морамо доћи до њихових врата, зауставити саобраћај, показати им да се овако више не може.” Милан Мишић Политика