30.10.2011
Глобус » http://www.danas.rs/

Etleboro
Интензивирање војних акција Турске против Курда у северном Ираку казује да је дошло до потпуног заокрета у турској спољној политици у протекле две године, што је у неку руку било изненађујуће, али не и потпуно непредвидиво. Турска офанзива је и знак да ове промене превазилазе оквире тренутних тензија између Турске и Израела које су само један аспект много дубљих трендова. Само пре неколико година, пошто је ЕУ залупила врата Турској у лице, Анкара је преусмерила своју политику од Европе ка региону. Приступ „нултог конфликта са суседима“ шефа дипломатије Ахмета Давутоглуа поставио је стратешку и теоријску основу за тај заокрет.
Отварајући импресивну нову страну у историји, Турска је поправила односе са Јерменијом, ублажила став према Кипру, покушала да наведе Иран на позитиван дијалог са Западом, убедила Сирију да оконча погранични спор са њом и покренула мировне преговоре између Сирије и Израела, у чему је посредовала, што је било највеће достигнуће. Ипак, добросуседска политика није функционисала по плану. У зближавању с Јерменијом наступила је мртва тачка; није постигнут напредак када је реч о Кипру; отварање ка Ирану није ублажило став мула према развоју нуклеарног наоружања (и затегло односе са САД); преговори између Сирије и Израела су пропали, а учешће Турске у флотили ка Гази и брутална реакција Израела на то означила је крај блиске сарадње између Израела и Анкаре. Као круна, сиријски председник Башар ал Асад, наводно најближи нови савезник Турске, постао је најопресивнији и најкрвавији тиранин у региону. Асад је већи део 2011. провео убијајући сопствени народ који протестује, тражећи либерализацију и реформе. Упркос овим неуспесима, стратешки раст Турске није био угрожен, делимично због тога што је умањењем ангажмана САД Анкари омогућено да попуни регионални вакуум. Арапско пролеће прилично је умањило улогу Египта у регионалној политици и омогућило премијеру Ердогану да позиционира Турску и самог себе као лидера муслиманског блока. И последње, али не и најмање важно, победа његове партије на изборима подстакла је Ердогана да се угледа на Путина. Све ово је открило усађену амбивалентност у Давутоглуовој политици „нултог сукоба“. Иако је та политика у почетку сматрана мирољубивом и умереном, Турска је претежно сагледавана као регионални хегемон - судија у конфликтима, али и сила која намеће сопствене ставове мањим играчима. Можда је погрешно назвати понашање турске „неоотоманским“, али поједине суседне земље, које су очекивале посредника и помоћ, сада можда имају осећај да су добиле силеџију. Преокрет Ердоганове политике у односу на Израел може се схватити не само као покушај да се превазиђе традиционална арапска сумњичавост према Турској, већ и да се представи једна умеренија исламска алтернатива теократском Ирану и његовом непредвидљивом председнику. Међутим, Ердоганова претња да ће размотрити ангажовање ратне морнарице као пратње за нове конвоје за Газу на граници је звецкања оружјем, као што је и изјава премијера да је спреман да примени силу да би спречио Кипар да тражи гас у подморју. Истовремено, нови насилни упади у северни Ирак у потрази за наводном герилом указују на повратак тврдокорне антикурдске политике. Стиче се утисак да је повлачење америчких снага из Ирака само појачало решеност Турске да направи санитарни кордон на граници са Ираком. Иако пристанак Турске да на њеној територији буде постављен радар НАТО и недавна заплена сиријског брода са оружјем можда може да задовољи Запад, и ту је њена политика усредсређена на „тврду“, војну моћ. Слично томе, недавна посета Ердогана Египту, Либији и Тунису одраз је амбивалентности новог полагања права Турске на регионално лидерство. Иако је египатска нестабилна војна хунта поздравила Ердогана, пуно Египћана није било срећно због његовог притиска на њих и друге Арапе да следе турску политику и сматрају Турску муслиманским лидером. Нови султанат? Ердоган нови Саладин? Турска може да буде мост између Запада и Истока, ислама и модерности, између Израела и Арапа. Али може и да подлегне искушењу ароганције, која је током историје изопачила и маргинализовала велики број јаких држава. ШЛОМО АВИНЕРИ Аутор је професор политичких наука на Јеврејском универзитету у Јерусалиму и некадашњи генерални директор израелског Министарства спољних послова http://www.danas.rs/