16.11.2011
Глобус » Политика

Etleboro
Потреба да се брзо реагује на изазове утицала да се у пракси делимично заобилази Лисабонски споразум, а ЕУ дели на најмање два табораПремда се и даље не назире крај дужничке кризе која дрма Европску унију, већ сада је сасвим извесно да су актуелни финансијски потреси поприлично променили ЕУ, од начина доношења одлука до тога како се земље групишу унутар Уније и где виде своју будућност. Без икаквих дугих и мучних преговора, лидери ЕУ су у пракси практично променили институционалну структуру и односе међу институцијама ЕУ, али и институцијама држава чланица.
Једна од новина дуго преговараног Лисабонског споразума била је чињеница да је националним скупштинама и Европском парламенту дато право суодлучивања у доношењу одлука, али су они протеклих неколико месеци у пракси избачени из игре. За одлуке о решавању дужничке кризе, које су са огромном пажњом дочекиване на финансијским тржиштима и утицале на пад или раст каматних стопа или вредности акција, неопходно је било одлучивати брзо без давања шансе играчима на тржиштима да се припреме. Тако су у пракси парламентарци испали из игре. У кризи и Европска комисија је скрајнута и претворена у својеврсно помоћно тело шефова држава и влада ЕУ окупљених у Европском савету. Управо Европски савет је постао место у којем се доносе конкретне одлуке, иако је ово тело предвиђено да само даје смернице које ће се уобличити у конкретне одлуке кроз рад Савета министара а потом и у осталим телима ЕУ. Премда Ангела Меркел сада позива на веће политичко јединство у ЕУ и већу европску интеграцију, у пракси се огледа чињеница да су управо институције ЕУ (Европски парламент и Европска комисија) изгубиле значај у корист Савета министара, док је Савет изгубио моћ у корист Европског савета, а у оквиру Савета моћ се слила пре свега у руке немачке канцеларке. У оквиру овог процеса дошло је и до својеврсне поделе у ЕУ, и то не, како се дуго прогнозирало, на богатије и сиромашније државе чланице, већ пре свега на чланице које јесу и које нису у зони евра. Штавише, постоји подела и међу онима које нису чланице еврозоне јер је већина њих ове године пристала да учествују у такозваном Евро-плус пакту, односно обавезале су се да ће своје економије и фискалну политику ускладити тако да једног дана прихвате евро и у потпуности поштују Пакт раста и стабилности који прописује лимите за буџетски дефицит и јавни дуг. Дакле, Европа концентричних кругова је већ реалност. Први круг чине 17 чланица еврозоне, други друг 23 чланице Евро-плус пакта, а у трећем кругу им се придружују и преостале четири државе (Велика Британија, Шведска, Чешка и Мађарска) које из различитих разлога не желе да раде на овом моделу усаглашености фискалних политика, па стоје по страни што се тиче стабилизације евра. У овој кризи четири државе, које су ван Евро-плус пакта, практично политички више не играју никакву улогу. Чак и економски моћна Велика Британија, чији су лидери признали да би пропаст еврозоне био катастрофалан за британску економију. А рецепт за спас еврозоне се у суштини зна: поправити системску грешку у ЕУ тако што ће се успоставити дубока фискална интеграција и увести строжи буџетски прописи. Становиште званичног Берлина је да би требало успоставити „унију стабилности” смелим изменама Лисабонског споразума у којим би дошло до креирања правог министарства финансија ЕУ и стварања парламентарне и правосудне базе за буџетско устројство у којем би Европска комисија могла да тужи неку државу уколико је сувише буџетски распојасана, а да при томе Европски савет не спречи кажњавање те државе. Према оцени Марка Леонарда, извршног директора Европског савета за спољне односе, опасност у плану о смелој институционалној реформи лежи у томе да може доћи до неуспеха у преговорима, што би, према његовом мишљењу, покренуло распад ЕУ. С друге стране, постоји предлог који подржавају француски председник Никола Саркози и бивши немачки шеф дипломатије Јошка Фишер о двобрзинској Европи, која би ЕУ поделила на првокласне чланице (еврозону) и чланице за зачељу (остатак држава чланица ЕУ). „Иронија овакве организације јесте у томе што би она омогућила неку врсту ’федерализма без федералиста’, јер би већина проевропских институција, као што су Европска комисија, Европски парламент, Европски суд правде и бројне проевропске државе чланице, као што је Пољска, остале изван новог језгра”, каже Леонард и додаје да ту такође постоји опасност од дезинтеграције. „Било би сасвим могуће да лидери зоне евра успеју да се окупе и да спасу евро уз помоћ продубљене интеграције, али уништавајући успут ЕУ градећи чврсто језгро које би било толико интегрисано да би уништило јединствено тржиште, оставило у заостатку десет земаља које нису чланице еврозоне и спречило Европу да искористи своју колективну моћ на светској сцени.” Аналитичари сматрају да постоји и трећа опција, а то је да европски лидери наставе досадашњом праксом да гасе пожаре успостављајући нове међудржавне механизме као што је Европски фонд за финансијску стабилност. Ова, највероватније најгора, опција само повећава могућност да се покаже да су лидери еврозоне неспособни да реше кризу, што би довело до драматичног краха евра. У оваквој ситуацији, познаваоце историје европских интеграција теши једино чињеница да је протеклих педесетак година, кад год је била у кризи, европска породица народа из ње изашла интегрисанија и јача. Ненад Радичевић Политика