22.11.2011
Глобус » Политика-Бета

Etleboro
Сукоби снага безбедности и демонстраната на каирском Тргу Тахрир у којима је протеклог викенда погинуло најмање 20 људи продубили су недоумицу о томе шта је пошло наопако после свргавања Мубарака у фебруару ове године и доласка војске на власт. Војска је у међувремену учврстила своју позицију, дајући себи велика овлашћења док је управљање државом неодлучно, а грађани Египта су забринути због нереда на улицама и слабе привреде.
Да сам напустио Египат уочи револуције 24. јануара и вратио се данас, не бих ни знао да је било револуције, осим по мање сигурности и привреди која пропада”, изјавио је египатски реформиста и добитник Нобелове награде за мир Мохамед ел Барадеј прошле седмице. Групе младих које су организовале осамнаестодневни устанак против Мубарака који је почео 25. јануара су маргинализоване и изоловане. „Није требало да напуштамо улице. Војсци смо предали власт на сребрном тањиру. Револуционари су прерано отишли кући. Покупили смо плен и отишли пре завршетка битке”, рекао је активиста Ахмед Имам (33) о јануарском устанку. Незадовољства због начина на који војска управља транзиционим периодом кулминирало је овог викенда сукобима на каирском Тргу Тахрир у којима је погинуло најмање 20 људи, а више стотина је повређено. Демонстранти су прво тражили да војска брзо објави датум преноса власти на цивилну владу, али се расположење променило у недељу после покушаја снага безбедности да уклоне демонстранте са Трг Тахрир. Демонстранти сада кажу да су генерали само продужетак Мубараковог режима и траже од фелдмаршала Хусеина Тантавија и савета генерала да одступе у корист привремених цивилних власти. Први постреволуционарни избори у Египту почињу 28. новембра и очекује се да ће већину освојити исламске партије попут утицајне Муслиманске браће, али остаје сумња да ли ће будућа влада имати снаге да се супротстави генералима. Војска је већ тражила да надзире комисију која ће писати нови устав, захтевајући улогу „чувара” устава, што би значило да ће војни буџет бити тајан, а да ће војска имати право вета у изради устава. Генерали су се, између осталог, окренули омраженим Мубараковим законима о ванредном стању, тајним службама је омогућено да задрже већину својих службеника. „Развили су (војска) непријатељство према нама, а њихов говор је пун алузија на страну заверу, параноје и ксенофобије. Мислим да су уверени да Египћани нису спремни за демократију”, оценио је став војске активиста за људска права Хосам Багат. Неки активисти сматрају да револуционари нису знали своје јаке и слабе стране у тенутку када је Мубарак поднео оставку, док други верују да су демонстранти погрешили што подршку народа нису брзо преточили у политичке странке, а одбијање преговора с генералима удаљило их је од одлучивања. Војску изгледа највише плаши што ће први пут од државног удара 1952. године неки цивил покушати да контролише војску, која је за време мандата четири председника постала држава у држави са великим економским и политичким утицајем на Египат. Све веће економске недаће и несигурност навели су многе Египаћане да посумњају да ли је револуција била стварно добра. Стопа криминала је повећана, верски сукоби су у порасту, а полиција се још није вратила на улице, што је војска искористила да себе представи као спаситеља. Бета-АП Како је египатска армија за десет месеци против себе окренула народЕгипатска армија је одлуком да не интервенише против народа омогућила свргавање Хоснија Мубарака и победу револуције 25. јануара. Десет месеци касније, мртви се поново односе са каирског Тахрира, где демонстранти захтевају чврсте гаранције да ће се војници који држе прелазну власт дефинитивно и брзо повући препуштајући Египат демократском експерименту са цивилима. Експлозију је раније овог месеца најавио заменик премијера Али ел Силми предлогом да армија фактички буде изузета од контроле парламента који би требало да буде биран ове недеље. „Документ ел Силми” је у директној супротности са ранијом декларацијом владајућег Врховног савета оружаних снага (СЦАФ), којом би нови парламент добио мандате да изабере скупштину 100 посланика, чији је задатак писање новог устава. После Мубараковог пада 11. фебруара, СЦАФ – чији је шеф, фелдмаршал Мохамад Хусеин Тантави две деценије био министар одбране – у званичном коминикеу потврдио је да ће се трансфер власти на изабрану владу обавити за шест месеци и да ће се председнички избори одржати до краја ове године. Од тога се одустало без објашњења. Парламентарни избори заказани су за 28. новембар са трајањем до јануара, али председнички избори померени су за 2013, што значи да би војници били на власти пуне две године. И док армија показује жељу за надуставном позицијом гаранта поретка, мира и безбедности, Египћани то не желе. Препознају да се иза свега крије жеља за очувањем привилегија које је војска уживала у Мубараковим временима. Страхују од пост-Мубараковог Египта – само без Мубарака. Плаше се од експропријације револуције која је плаћена са 1.800 живота. Нису били одушевљени однекуд лансираним постерима са текстом „Тантавија за председника”. Многе политичке групе, укључујући и најорганизованију и најпопуларнију Муслиманску браћу коју представља Партија слободе и правде (ФЈП), одмах су реаговале на „недемократски план” организујући у петак на Тахриру велики протестни скуп, махом исламиста. У наредна три дана угашено је најмање 35 живота, 1.700 је рањено. Питајући се у ком то Египту живе, готово све странке осудиле су насиље власти према демонстрантима. Водећа либерална опозиција из Покрета 6. април је згрожена. Заоштрена битка уочи прве фазе гласања добила је нову димензију. Више политички партија и независних кандидата најавило је да ће суспендовати изборне кампање, што прети да угрози легитимитет првих слободних избора после деценија ауторитарне власти на чијем су челу увек били официри – од Гамала Абдела Насера преко Анвара ел Садата до Хоснија Мубарака. Према једном недавном испитивању, чак 75 одсто Египћана је за цивилну владу, што не значи да су за потпуно одвајање религије и државе. Мање од четвртине је за исламски облик владавине, мада већина њих није за теократију. И док се сматра да само три странке имају праве следбенике – секуларни Вафд, либерални Гад и ФЈП – само један проценат оправдава војну власт. Незадовољство владавином војника додатно увећава спорост спровођења других обећаних реформи. Од ефикаснијих суђења кривцима за корупцију и за жртве током револуционарних потреса до 12.000 цивила којима се индустријски судило пред војним судовима. Или због обрачуна са хришћанским Коптима. Већина Египћана мисли истовремено да су економски услови гори него пре револуције. Десет месеци слободе није се осетило у животу обичног човека. Брину раст цена, незапосленост, недостатак безбедности, зараде, сиромаштво. Сваки пети од 84 милиона Египћа живи испод границе сиромаштва, 40 одсто никада није научило да овлада писањем или читањем. Половина младих између 20 и 24 године и даље је без посла. Постреволуционарно време сувише је кратко да би залечило ране стваране деценијама аутократском влашћу, репресијом, корупцијом која је створила драматичне социјалне разлике. Египћани желе да виде барем спремност да се земља брже отргне од туробне прошлости, али оптимизам месецима сплашњава. Драстично је смањен број оних који верују да Египат иде у правом смеру. Неизвесност и тензија се увећавају, док Египат постаје све подељеније друштво. Да ли ће, попут Туниса, успети да балансира претежно исламски идентитет и цивилну демократију? Секуларисти, либерални муслимани или хришћански Копти са страхом посматрају напредовање исламистичких снага. Не само умереније Муслиманске браће, већ и радикалних салафиста – локалне варијанте вехабија. Скривене амбиције армијског врха учиниле су да се два до јуче супротстављена исламска крила уједине. Страх од непознатог наједном је заузео простор радовању које је Египћани требало да имају уочи првих слободних избора. Врата будућности „арапског пролећа” била су отворена десет месеци. Арапска зима као да их затвара. Бошко Јакшић Политика